Srpska nezavisnost

ЧЕТВРТДК, 2. ДЕНЕ1У1Б-Д 188?. ГОД.

ГОЛИНА II.

ОРГАН НАРОДНО-ЈТИБЕРАЛНЕ СТРАНКЕ.

дез« јл . 1А ГОЈИНУ 2* 1ВН., НА 00 ГОДННБ 12 1*н.. НА ЧЕТВРТ год. 6 дин 51 :7Т12Ђ 5Е315 2Л 2217272X7. ША гохннт 30 •РАНАГА. НА по годннв 15 *р. на чктврт год. 8 *р. 31 17СТР0-7Г1РСЖ7: КА Г01ЖНТ 15 •ОГ. Г ВАНК.. НА ао ГОД. 8 *. ВА чктврт год. 4 ♦. 31 СЗЕ ССТАЗБ 1РНДВ2 : В1 ГО '<(> *р Н ЧА ао ГОТМНВ I« *Р.. НА ИТВРТ ГОД. 10 «Р.

ИЗЛАЗИ У БЕОГРАДУ УТБРНИКО!. ЧЕТВРТН01, I НЕДЕШ 23^- ГГМ-ЛЗ^ЗХГ5Г

УРЗЈШ1Ш1ТВ0

I АДЖНКИГТРАПИЈ4 Г К>~КН Г. КоСП Цр ЈОГОРЦА ГОСПОДСКА 7Ј1Ц А В 3 . 7.

8

ЗА ОГХАСЕ РАЧУНА СЕ: НРВМ ПТТ 18 АИН. ПАРА ОД РВЛД. А ЦОСАВ СВАКИ ПУТ 6 ПР. ЗА ПРИЛОСЛАНО VI ПАРА ДИН. ОД РКДА. Руиописв шал>у св уредништву, а претплата адтиниспраци/и „СРПСВЕ ВЕЗД32СН2СТ 2" РУТСОПИСИ НВВРАКАЈУ ОВ. НЕПДАЋЕНА ПИСМА НК ПРИМДЈ* а*

ВЕОГРАД . 1. Дек. 1882 Шмнато је да.је напредшачка вдада изабрала 25. Новембар за дан. на који се имала састати иоследњи пут напредњачка „скуиштина", „скупштина" позната народу услед њеннх радова за ове две последње године. 25. Новембар до1)в и иро1)е, а „скупштина" се не образова као народна скупштина. Зашто? То је и намера овог чланка да објасни, јер ми не сумњамо да ће напредњачка влада познатим јој начином вакрмнти недостају!]П јој број „посланика" и да ће „скупштина" можда отночети свој рад кад ови редови изађу па јавност. Од како је устава и народне скуп штине, увек, кад је скунштина сазивата, посланици су на време долазили. јер народ и органи јавног мљења очекивали су од рада скупштине плодне реформе н побољшања за народ; само под напредњачком владом доживели смо да дапас неради народна скупштниа због тога што „посланици" не долазе на скупштину. А сада, кад „народни посланннн" не долазе на сазвату скуп штину, шта може битп други узрок до тај. да нн народ ни органи јавног мњења никаквом се добру од ње не надају нити очекују. Сваки зна да ће ова „скупштина - ' још какво народно право ванустити нли нов терет не за нову нотребу народа, већ за прошле погрешке напредњачке владе и своје , ватоварити. Једино још свакога теши та мисао, што су овој „скупштиви" дани избројани, тто са последњим даном ове годпве по уставу нрестаје власт ове „скупштнне", која је своју власт не на добро земље, већ више на против употребпла. Двогодншњи рад напредњачке владе и скупштипе довео је варод дотле да је постао равнодушан п снрам рада скупштине, тог једивог органа преко кога народ контролпше рад владе и даје правац у коме треба да се руководе народни посдови. Овоме се ве треба чудпти, јер увек тако бива кад зло преврши меру. Докјош има изгледа, да се зло иоже одклоннти или нонравитн, да се људи могу обавестнти и на ирави нут извести. дотле се подижу гласовн који опомињу нли обавештавају, излазе појединци у борбу противу зла, али све има своје границе, иа тако и овде кад се иарод и јавно мњење увере, да све то ништа не помаже, овда, сваки свестан да је од своје страве учинио све што му дужпост налаже, ве видећи никаквог излазка на до-

бро нити да ће даља борба што помоћн, диже руке и пушта да стварп вду путем којпм су пошле, па ма то било и у пропаст. То је случај са напредњапком владом и њеном скупштином. Поједини скупштинари. народ и оргапн јаввог мњења, сви су се са запста патрпотскпм пожртвовањем трудили да владу и скупштпну изведу са клизавог пута на прави нут, да је обавесте о правим потребама варода, да покажу како су штетне мере које је влада предлагала а скупштпна олако примала, — али све то није номогло, јер напредњачка влада и њена скупштина имала је ноглавито у очпма интересе своје партије, дакле своје личне интересе. Па и сама начела употребл.авана су у цели партнјској, као што је случај са незавпеношћу судија. Ништа нпје пропуштено што би могло владу и скуиштику извести на прави пут, али дела казују I да је то све у залуд бнло, јер ти ј савети и опомене нпсу примљени. I радило се како је паиредњачки клуб I хтео и решио. Заборавило се да је скупштина претставиик народа, а пе једне партије. То је вапредњацима годило, па што да се обзпру на свет и ннтерес народа. Напредњаци су заборавнли народ, но народ вије заборавио нн њих ни на њихова дела. Народ је пратио рад владе и вапредњачке скупштине са вајвећом важњом, а тако исто и шта је опозиција у скупштини говорнла и радила, као и шта су о томе пксалп органи јавног мњења. Народ је очекивао и имао права очекнвати да ће његови пуномоћници онако радити како ће бити од користи народу, јер народ је властодавац а скунштннари су иуномоћници наро да. Но двогодишњи рад садањпх папредњака показао је вароду , да се у свом очекивању преварио. Народ је дочекао да впди како његови пуномоћници раде у корист напредњрчке нартије, а корпст народа да пм је девета брига. Оваквим иартајским радом посланика већиве, варод је бпо доведен у положај, у који у обичвом животу долазв властодавац кад се увери, да његов цувомоћвик пе радн у његову корист већ ва његову штету. У обичвом животу властодавац нрво одузима пуномоћпје, па затим тражи да му вуномоћвик пакнади нкету, коју му је својим бнло несавесннм било немарним радом нане . Тако је било ! и у овом случају. Кад су поједпни | посланици увпдели, да наЛредњачка ј већива у скупштини и влада иду

ј правцем штетвим и теретним за на | род, они су сматрали за патриотску дужност положити посланичка ну: номоћија, те народу — властодавI цу — дати прилику изјаснити се: ! ла ли одобрава или не одобрава рад евојих пуномоћвика. Народје на та пнтања дваиут одговорпо, и оба пута на најјасвији начпн изјавио: да одобрава рад пуномоћника који су оставке поднелп, а не одобрава рад већпне скупш-тинске, т. ј. рад напредњачких посланнка, који нпсу оставке ноднели. Познато је да влада и већина скуиштинска ни у шта нпје узела тај повтореви глас народа, и да је још даље отишла, отворпвши скупштинска врата и таковима који вису добили овлашћење народа, т. ј, којнма бирачки одбор у име бирача није издао пуномоћије, пошто Е^су добили толпко гласова колико нзборни закон тражи на да неко сме сестп на вослапичку клупу као пуномоћник варода. Од тог тренутка народ повукао се награг и почео је заједно са органнма јаввог мњења да на скупштиву негледа впше као на преставвика свога, вошто и ова ради само оно што се најнре у напредњачком клубу реши, — од тог тренутка народ чека кад ће куцнутп уставни час да своме нраву затражп и добпје задовољење васпрам вапредњачке владе. Ево у томе лежи узрок опште равнодушвости како спрам нанредњачке владе тако и њене скупштине. Зато се у народу и органнма јавногмњења пигде ве чују гласови осуде и нрекора зашто пувомоћницп народа не долазе на сазвату скупштпву, да у име народа раде оне послове, који су јој уставом поверени. Овакав поступак народни нуномоћника у другпм прилпкама народ би а ијавно мњење осудизи, а сада народ п јавно мњење у томе гледа осуду народа противу напредњачке владе и њеве скупштине за њихов досадањи штетан рад по народ и његове интересе; у томе гледа осуду што су влада в скувштина олако прелазили преко јаснц одредаба закова и устава, који су их требали одржати пе само у границама законитости и уставвости, већ и спречити да се не повреде интереси и нрава народа. Да тако народ мнсли тврди та околност, што мвоги посланици те скупштпне, од како су се у народ вратили и сазпалп за његово расположење, немају више смелостн да на скупштину дођу, а да тако мисле и мпоги поеланпцп који су у Београд дошли

то се чнта на њиховом ^цу, а ко је нмао нрилике са њима говорити могао је сазнати шта их је у Београд довело. Ми не велимо да је у овоме имао свога удела оозпати закон од 1.000 динара, но то ће вајбоље звати они „посланици' - који су у Београд дошли са оваким расволожењем. Такови узроци изазвали су у уставвом жпвоту варода јединствени прнмер, да је „скунштина" сазвата и да ]е од дана сазнва више дана прошло а ова се вије могла образоватп као народна скуоштпна из разлога, што није дошао довољан број посланика, колико је по уставу нужно, да скунштина може своју радњу започети. Овај недолазак „по сланика" довео је вавредњачку владу у незгодан алн по све заслужен цоложај. Ништа у свету не остаје неказњено, па и титрање са устзвношћу и правима народа каз- ни се на свој начпн. Положај је озбиљан. На влади напредњачкој стојп да оно уради што јој налаже дужност владе епрам владаоца и народа, а о њеној одговорвосги како за овај случај тако и за остале радње, имаће неко другп да води рачун и тражи одговор. Наше вије да учпмо владу шта јој у овом елучају треба радпти, нпти хоћемо да јој у том ногледу дајемо какав савет, — јер одавно је прошло време за саветовање: ваше је да констатујемо овај Факт и да као орган јаввог мњења оратимо шта ће влада иоводом овпм предузети и урадити. У уставним земљама зна се шта сљедује кад влада нема већпну у екупштнни, или кад јој скупштина изјави неповерење. Шга више у уставнпм земљама :;на се шта бива и тада, кад влада истива пма већину у екунштипи, — али нема ве ћиву у вароду. Влада оће „скупштину", а народ не шнље „посланике" на скупштину. Шта народ жели и оће то се зна и види, а шта вапредњачка влада мпсли? — то вдемо да видимо.

СВЕТКОВИНЕ ОТКРИВАЊА ОНОМЕНИКА ПОКОЈНОГ КЊАЗА МИХАИЛА 6. Декембра 188'2. Долазак Њиховвх Величаиетава Краља и Краљвце оглашује 21 топ са бедема градсквх. Њихова Велччанства ноздравља сва уиарађена војска војним почастима .