Srpske narodne pjesme. Knj. 2, U kojoj su pjesme junačke najstarije
197
180 |
СИА
Заробише триста робињица, Плијен гоне, а робиње воде. Савезана и попа и кнеза,
Кад ордији Турци доћераше, Обадва их на коље набише
И ружном их смрти поморише, Под чадор'ма робље под'јелише. Ето кнеже из нахије иде,
Таин вуче у Турску ордију
Су својијех дванаест кметова. Кад се кнеже Турцима прикучи, Испод руке гледну по ордији, Ал' се Турска војска ишарала, Ђе је чадор, ту је и робиња. Виђе кнеже, да је дошло робље, Колико је срца милостива, Трипут пада, па он обумира, Гледајући јада ев' од робља, Низ образе грозне сузе лије: „уто, браћо, јада од Србије ! „Неђе Турци јесу преварили, „Је ришћанску славу погазили,“ А кад Иван међу Турке уђе, Утр сузе, па се силом смије, Турски Турцим' Бога називаше: „Добро ти сте, Турци, уранили! » И добар сте ловак уловили.“ —
„јесмо, кнеже, не може се љешше.“
Каде дође Кулинову кнеже, Кулинову свилену чадору,
Па му пође руци и папучи, Па му Турски Бога називаше;
65
70
15
80
95
90