Srpske narodne pjesme. Knj. 2, U kojoj su pjesme junačke najstarije
310
250
Далеко га Борђе опазио,
Пред њега је брже истрчао. Руке руче, у лица се љубе; Мутап уве од Арапа главу,
И он рече Црноме Борђију: „Господару, Петровићу Ђорђе ! „Нај ти даре црног Арапина, „Арап ти је јабуку послао.“
Па пред Борђа русу главу баци. Кад је Борђе главу сагледао, Онда Ђорђе весеље учини,
И изврже тридесет топова.
Оде абер по земљи Србији,
Сви Орбини весеље чинише,
На градов'ма пуцаше топови, Јер је Лазар посјек'о Арапа, Србинима свима дика јесте.
А кад чули Турци Босанлије,
И они су весеље чинили,
Са градова бацали топове,
Јер Босанци млидијау Турци,
Да е' Србија земља умирила.
Не зна Ђорђе, шта ће Лази дати, Већ га пита: „Ишти, сине Лазо ! „Ишти, сине, небројено благо' „Ишти, сине, шта је теби драго.“ Али Мутап на благо не гледа, Веће Ђорђа у руку пољуби: „Господару, Петровићу Ђорђе ! „Даћеш мени, што је теби драго; „Даћеш мени слободу јуначку,
»Да ми нико судити не може, „Овим Бога и тебе једнога.“
190
195
430
435
44)
445
450