Srpske narodne pjesme. Knj. 5, U kojoj su različne ženske pjesme
И ЈЕ И одоше горе уз планину. Анто пође пољем удбинскијем, Док опави коња и јунака, Ђе прећера пољем зеленијем, То бијаше Виде барјактаре, Док доћера у турске таборе, Тада викну, а дората, тикну, А пламену потегао ђорду, У Турке је јуриш учинио, Ту стотину глава посијече, Па побјеже преко поља Виде, И срете га дијете Антуне. Ту дебеле коње одсједоше, Пита Видак Анта за сватове, И он му је ријеч бесидио: „Нема, Виде, свата ђавољега.“ У ту ријеч коју бесиђаху,
Док завика Костреш арамбаша: „А ђе сте ми, котарски сердари !“ За Кострешом четерест ајдука,
Па једнако Турцим ударише,
Ту их, браћо, триста посјекоше.
И утече Виде и Антуне, Доведоше ђевојака тридест, И Ајкуну лијепу ђевојку,
А Алила дома опремише.
Кад изађе Виде и Антуне
На зелену на Козар планину, Ту нађоше две стотине свата, И у њима рањене сердаре. Кад виђоше Вида и Антуна А ђе воде ђевојака тридест,
4()()
405
410
#15
и > сл