Srpske narodne pjesme. Knj. 5, U kojoj su različne ženske pjesme

И ЈЕ И одоше горе уз планину. Анто пође пољем удбинскијем, Док опави коња и јунака, Ђе прећера пољем зеленијем, То бијаше Виде барјактаре, Док доћера у турске таборе, Тада викну, а дората, тикну, А пламену потегао ђорду, У Турке је јуриш учинио, Ту стотину глава посијече, Па побјеже преко поља Виде, И срете га дијете Антуне. Ту дебеле коње одсједоше, Пита Видак Анта за сватове, И он му је ријеч бесидио: „Нема, Виде, свата ђавољега.“ У ту ријеч коју бесиђаху,

Док завика Костреш арамбаша: „А ђе сте ми, котарски сердари !“ За Кострешом четерест ајдука,

Па једнако Турцим ударише,

Ту их, браћо, триста посјекоше.

И утече Виде и Антуне, Доведоше ђевојака тридест, И Ајкуну лијепу ђевојку,

А Алила дома опремише.

Кад изађе Виде и Антуне

На зелену на Козар планину, Ту нађоше две стотине свата, И у њима рањене сердаре. Кад виђоше Вида и Антуна А ђе воде ђевојака тридест,

4()()

405

410

#15

и > сл