Srpske narodne pjesme. Knj. 5, U kojoj su različne ženske pjesme

298 У њ се није цура узгојила, У Котору и около њега, Нит' је љеша ружа процапћела, Што је шћерца Богдановић-Пера, Од старина храброг Црногорца. То ве чудо свуђ кров Боку чуло, Њу ми просе многи просиоци. Ком је бабо поклонит' оћаше, Тога цура вјенчат' не оћаше, А ког цура срцем миловаше, Том је бабо дати не оћалше. То је дуго време дочекало, За удају приспјела ђевојка, То зачуо Баларићу Марко Из Новога града бијелога, Пак је Марко оца дозивао: „Чујеш ли ме, мој мили бабајко, уја сам чуо, кажују ми људи, „Да ] у Котор подрасла ђевојка, „Дивна шћерца Богдановић-Пера, „Да је таке у сву Боку нема, „Чини ми се за мене би била. „Него, бабо, ако Бога знадеш, „Ожени ме за Которку младу. »Давно сам се женит' наумио, БА ти тражиш за мене ђевојку, „Па нит' нађе, нити ме ожени.“ Када га је бабо разумио, У сваке се мисли замислио, Једва сину ријеч проговара: „Ела, синко, да зашто ли нећеш. Боже, даруј у сто добри часа,

20)