Srpski književni glasnik

456 СРпПпски КњижеЕВвНИ ГЛАСНИК.

лоне, изгуби. свест. И капетана и дете однеше у једну малу кућу близу Пасија, где још сада леже обоје. Колону је одвео поручник у Сен-Клу, а четири војника скинуше војничко одело и остадоше у гостопримној кући да гледају свога старога капетана. Један од њих (овај што ми је казивао ово) нашао је рада као пушкар у Паризу, други опет као учитељи мачевања, те су сву зараду доносили капетану да до тога дана не буде без понуда. Били су му одсекли ногу; али јака и опасна грозница не попушташе; па како се боји да се опет не поврати послао је да мене зову. Треба поћи одмах. Пођох одмах с овим добрим војником, којп ми је све причао са сузама у очима и дрхтавим гласом, али без роптања, без увреде, без оптуживања ; непрестано је понављао: „Велика несрећа за нас!“

Рањеника су однели код неке удовице трговкиње, која је живела са ситном децом у једном дућанчићу у некаквој удаљеној сеоској улици. Ни за тренутак ова се жена не поплаши што ће се овако изложити опасности; нико је у осталом није узнемправао због капетана. Суседи јој, напротив, потекоше у помоћ да се рањенику помогне. Како лекари одлучише да се после операције не може никуд преносити, она га је чувала и често ноћи проводила крај његове постеље. Кад сам ушао, она ми пође у сусрет; на лицу јој се огледала захвалност и стидљивост, да ми би тешко. Осетпо сам шта је све крила из доброте и доброчинства. Била је врло бледа, очи су јој биле црвене и заморене. Долазила је и излазила, то сам с врата видео из једне тесне собице иза дућанчића, а по њеној журби позналох да је уређивала рањеникову собу.

бато се нисам ни журпо, те тако имаде времена „да учини што је хтела.

— Ето господина; многе је муке претрпео, рече отварајући врата.

Капетан Рено седео је на малој постељи са платненим завесама, у углу собе; око њега бејаше више јаетучића. Био је сама кожа и кост, а јагодице су му биле црвене као