Srpski književni glasnik
Download:
Enzeigen in BnLViewer
СДРВЕЋЕМ.
Црно и мокро стоји у парку дрвеће,
Не миче се пи ћути;
Не тиче га се оно сунце што се једва креће И у магли као колут жути,
Без страсти и плама,
Тромо гази сферним утринама.
Гледаш у капље: свака грана плаче, Стискаш руку око хладне коре; Приљубљујеш се уз мене јаче, И мисли ти горе. Пусти срце, нек' силно уздише; Али се не бој, — то дрво дише. М. Ћурчин.