Srpski književni glasnik
Поснвалвица.
— А колути испод очију!
—- А модрица на грлу!...
Млада се застиди, покри лице бошчом и утече из собе.
— Поетидисте ми је! — рече Стана.
Мара се наемија. | — Не смета, нек се још мало зацрвени... Биће љевша! -— одговори.
— Лијепа је она и онако! — дочека Јованка. Јуче у. оној хаљини, била је к'о упис... Белим ја ју-
трос Мари: „лијепа јој и хаљина“...
— Ја, она то мени вели, — упаде Мара, — а ја велим: „баш лијепа. Лијепо је и сашивено, па и оне траке низа њу и све лијепо!...“
-— Дај два ока да је се нагледају!
Стана, топећи се од милине, узела рубац па га врти и гњечи међу длановима, а окреће се час једној, а час другој...
— Скупо смо и платили! — рече. — Ама не жалим!... Само нек је било лијепо и у реду... Било је много и посла, па ја, богме, незнам је ли свак био задовољан... — Свак! — дочекаше обје.
— ... незнам богме... Сама нијесам могла севукуд допријети, па не знам каква је била кахва, какво је јело...
— Све лијепо! — дочека Мара. — Не знам, секо, кад сам ти љевше ручала... Ех, червиш ти је био червишом!... Лијеџ, лијеп, лијеп, лијеп, не може чојек да га се најеле... Велим ја Јованки...
— Вели ми Мара: „червиш ваља“, ама ја велим: „није сам червиш, него п чорба и пилав...“
— И јетрак...
— 'Све лијепо !... Ни цар га није мог'о љевше ручат' од нас... Ја богме ево и данас сита, па не могу да се мичем од сптости...
— Богме ни ја...