Srpski književni glasnik
СтАРИ СвЕТИ СПирРиИдион. 567
— Бог с вама! ча вам је... Зар ми не вирујемо у Бога, ча смо за стари кип светога Спиридиуна...
— Јесте... а, може бит, да и нисте, јер не разумијете.,. — А заш не разумимог
— Пуети... сад 'немам времена да ти тумачим.
У то се јави службеница, да је јува на столу.
— Дакле, ча ћу рећи осталој браћи7 приупита Жижица и гледа у жупника својим малим очима, у којима једнако сјаје.
— Рецп им, шта си чуо — одлучи се парох.
— Дакле збиља уклонићете га с отара...
— Уклонићу га и спалићу га... Нећу трпјети идо„латрије — закључи парох — и униђе у собу.
–- Спалићете нашега старога свеца... нашега завит'ника 7! — повика за њим Кижало. А нећете по Бога! настави сам собом, очито узбуђен, а устеже се да не рече лито крупнијега — па журно изиђе из куће.
У путу падне му на памет да пође к Букалу. Нађе га гдје обједује, држи плитицу на кољенима и залаже се.
— Спиро, седи — вели му.
— Нека, грем од курата..
— Бија сп радп онега.. Па ча говори“
— Ча говори не би човик вирова... Говори да ће та уклонити и спалити...
— Спалити! — престрави се Букало, остави пли"типу н диже се.
Па препометне капу на косматој глави и навали
је над лијево око. — Ма ча је полудиог — Је и горе — јави се с кућних врата Жижице жена и настави: — Ди си2 Ча не греш на обид7 ваља
да те ишћем..
Изиђоше на улицу. Жижица у путу опази да га жена прати, окрене се прама њој. — Ајде ти дома, ја ћу доћи... Ово су наши, мушки посли!
— Како сте сви вридни.. биће како он хтиде ловрати она с увјерењем — п поврати се.