Srpski književni glasnik
ГоспоЂА БоваАРИ. 575.
звони, надзорник мораде да га опомене да с нама заједно изиђе из скамије и стане у ред.
Наш је обичај био да улазећи у разред побацамо своје качкете на земљу, да нам руке после остану слободне; требало је, још с прага, завитлати их под скамију, тако да ударе о зид и дигну што више прашине; тако је то била мода.
Али, било да није спазио шта смо ми урадили, било да није смео то и сам да уради, молитва је била OuHтана, а нови је још једнако држао своју качкету у крилу. То бејаше једна од оних капа „мешовитог стила“ у којима се налазе састојци калпака, пољске чапаске, крутог шешира, кожне качкете, и спаваће капе, речју једна од оних јадних ствари без имена, чија је нема ружноћа дубоко изразита као лице глупака. Јајаста и проширена китовим костима, она се почињала с три кружна ваљка; затим су се наизменце низала, подвојена црвеном врпцом. . ромбична парчад од кадиве и зечје коже; затим је долазила нека врета кесе, коју је завршавао један многоугао постављен дебелом хартијом и извезен унаоколо неком заплетеном шаром, с којега је, на дугом и сувише танком гајтану, висила малена попречница од златне жице, место · ројтице. Качкета је била нова; заклон од коже се сијао.
— Устаните, рече му професор.
Он устаде; качкета паде. Цео разред се узе смејати.
Он се сагне да је дохвати. Његов сусед обори је лактом; он је поново диже.
— Оставите једном ту своју кацигу, рече му професор, који је био човек пун духа.
Ђаци пренуше у громогласан смех, који јако збуки јаднога дечка, тако да не знађаше да ли му качкету ваља задржати у руци, оставити је на земљи, или је метнути на главу. Он седе и остави је у крило.
— Устаните, понови професор, и реците ми како. вам је име.
Нови промрмља, неразговетним гласом, неко неразумљиво име.