Srpski književni glasnik

574 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

и чађаве бразде, заостале још од доба кад је кућа прокисавала, и мале, ситне рупице, из којих су одавна испали јексери некада закуцавани у зид, а на њиховим мјестима залегли се пауци п стјенице. Гледајући све“ то мулаМехмед зијевну и прокомеша раменима.

— Вакат је епават', — рече. — Окрени се ти тамо у страну, док свучем хаљине, јер ја не могу спават у хаљинама.

·— He могу ни ја, — весело дочека она и опет хитро, као и угљен кад је додавала, изаће, донесе јастуке и душек и прострије га.

И док је мула-Мехмед, окренут у страну, као стидећи се, још јелнако откопчавао антерију и свлачио је, она је све уредила Затим слободно, п не гледајући на њега, баци јеменију са главе и дугачке, кестењаве косе расу по плећима п раменима. Збаци са себе и малу, модрикасту јечерму, пустившпт да јој лијепо испод кошуље провире снијежне дојке и широке прси.

Овршивши све то за тили час, погледа у мулаМехмеда и, опазивши како још развлачи и као емишља се, прену у смијех и примаче му се.

— Дај да ти помогнем, — рече. — Нећеш ти лахко сам...

Мула-Мехмед хтједе одговорити нешто и окрену се, али намах занијеми и оста као скамењен, онако отворених уста...

— Да ти помогнем, — опет дочека она и полуобнажене руке обмота му око врата п слатко га у образ пољуби.

— Могу ја сам, — као да опет хтједе одговорити он, али није ни читав слог изговорио, а она му зачепи уста другим пољупцем и још га јаче стиште у наручја.

— Остави ме... побиснићу, — застења мула-Мехмед. и хтједе се отети, а већ почео да се тресе и нека, њему сасвим необична, топлина почела та обујимати.

Но она га није слушала. Објесила му се о врату, припила. се уза њ као пијавица, па само љуби, љуби и