Srpski književni glasnik

ГоспоЂаА БовАРИ. 589

Међутим дојкиња се беше дуго задржала. Али како у колиби није било сахата, Ема се побоја ла се можда не вара у времену. Она се узе шетати по башти, ногу пред ногу; ишла је путањом поред ограде, па онда живо окрену натраг, надајући се да се добра жена вратила другим путем. Напослетку, сита чекања, мучена слутњама које је одбијала, не знајући да ли је овде од пре једног века или једног минута, она седе у један кут и затвори очи, запуши уши. Капија шкрипну: она скочи; и пре но што је проговорила, тетка Роле јој рече:

— Нема никога код вас.

— Каког

— Баш никога! А господин плаче, зове вас. Свуда вас траже.

Ема не одговори ништа. Она је дисала јако, зверајући око себе, док се сељанка, уплашена њеним лицем, и нехотице измицала, мислећи да је полудела. Наједанпут, она се удари руком по челу, с једним криком, јер јој помисао на Родолфа сену кроз душу, као муња кроз мрачну ноћ. Он је био тако добар, тако нежан, тако племенит! У осталом, ако би се устезао да јој учини ову услугу, она ће умети да га на то натера, подсетивши га једним мигом на њихову минулу љубав. Она се дакле упути у Хишету, и не опажајући да се својевољно излаже ономе што је мало пре беше тако страховито наљутило, и не слутећи ни из далека да се овим проституише.

(Наставиће се.) ГусТтАВ ФЛОБЕР.

(Превео с француског JL JU Ђокић.)