Srpski književni glasnik
#77“
=
С ЕТЕРИЕИНИСАИ A: 745
Бедници једни, што нам љубав крате, Навикнути на отрцане фразе,
Којима лажу своје таште мазе Касапски момци, капларп и ћате! Бедници једни што нам љубав крате!
И зајечаће сетне виолине
У свежу ноћ и стаће песма ова
И кад, к'о посмех на ту срећу ташту, Весела зора на петоку сине,
Са три свирача у црноме плашту ПЏоћићу, да тп сутра дођем снова.
П. ADAGIO.
Задрхташе на стабљикама глатки Кринови редом, и душу ми бону Прелише зраци мистични и слатки: Појавила се драга на балкону.
Чула си песму, драга, ал' то није Весела песма некадањих дана...
О да л' осећаш да се у њој крије Несносни мирис устојалих рана“
О да л' разумеш, драга, страшну беду, И осећаш ли невидљиве узе,
Видиш ли кроз ноћ на лицу ми бледу Крваве очи и стинуте сузе“...
II]. МЕХОЕТ LUGUBRE.
Перике беле, шињони, лепеза, И ципеле од атласа к евиле, И кринолине разне пуне веза Красне и сјајне некада су биле,