Srpski književni glasnik

#77“

=

С ЕТЕРИЕИНИСАИ A: 745

Бедници једни, што нам љубав крате, Навикнути на отрцане фразе,

Којима лажу своје таште мазе Касапски момци, капларп и ћате! Бедници једни што нам љубав крате!

И зајечаће сетне виолине

У свежу ноћ и стаће песма ова

И кад, к'о посмех на ту срећу ташту, Весела зора на петоку сине,

Са три свирача у црноме плашту ПЏоћићу, да тп сутра дођем снова.

П. ADAGIO.

Задрхташе на стабљикама глатки Кринови редом, и душу ми бону Прелише зраци мистични и слатки: Појавила се драга на балкону.

Чула си песму, драга, ал' то није Весела песма некадањих дана...

О да л' осећаш да се у њој крије Несносни мирис устојалих рана“

О да л' разумеш, драга, страшну беду, И осећаш ли невидљиве узе,

Видиш ли кроз ноћ на лицу ми бледу Крваве очи и стинуте сузе“...

II]. МЕХОЕТ LUGUBRE.

Перике беле, шињони, лепеза, И ципеле од атласа к евиле, И кринолине разне пуне веза Красне и сјајне некада су биле,