Srpski književni glasnik

Антон Чехов. 915

wu поима,

могу бити срећни, и њихова му се љубав чињаше као непоправима, печална погрешка...“

Исто се то дешава и са имењакињом Зинином, са тако исто живахном, искреном и слободном Зинаидом Фјодоровном (Приповетка непознатог човека), која, хотећи бити пскрена и не водећи рачуна о осуђивању и оговарању, оставља нељубљеног мужа, иде човеку којега воли и постаје жртва његова цинизма и бездушности.

Посматрање таких апсурдних појава, то што природа најпре створи лепоту, па је онда немилосрдно баци у власт ружних, незграпних, сурових елемената, доводи Чехова на мисао, да је узалудан и веома неутешан посао тражити и каква смисла и крајњих сврха у природином и нашем животу.

„У плавкастој даљини, — читамо у једној Чеховљевој пределској слици, -— где се последњи видљиви брежуљак стапао са маглом, ништа се није кретало; стражарске анте и кургани, који се овде онде истицали над хоризонтом и безграничном степом, тледали су сурово и мртво, у њиховој се непомичности и безгласности осећали векови и потпуна равнодушност према човеку; проћи ће још тисућа година, умреће милијарде људи, а они ће свеудиљ стајати, како су стајали, ни најмање не жалећи о умрлима, не интересујући се за живе, и нико живи неће, знати зашто они стоје и какву степску тајну крију под собом...

Пробуђене вране, ћутљиво и једна по једна, летијаху над земљом. Ни у немарном лету тих дуговечних птица, ни у јутру, које се понавља тачно сваког дана, ни у бескрајној стели — MM у чем не беше смисла“. :

„Наш земаљски живот и живот после смрти подједнако су непојмљиви и страшни, — вели Димитрије Петровић Сиљин у „Страху“. — Ко се боји привиђења, тај треба да се боји и мене, и ових огњева, и неба, јер је све то, кад се човек добро размисли, тако исто непостижно и фантастично, као и лица са оног света, утворе, аветиње. Принц

г Соч. т. У, 48—49. 58%