Srpski književni glasnik

БклешкеЕ. 7 отеки списи Људевита Вуличевића: „Сила у савјести“ вдужепис), „Исус Христос и птице“ и :Молитал на Шоипану“ (штампани у „Срђу“ за 1903.); 2. да се писцима приповедака, Г. Г. Николи Кукићу п Уа ПеровићуНевеспњеком, псекаже похвала: првоме ради лепе патриотеке тежње у приповеци „Осветници“, а другоме на појединим добро погођеним сликама из народнога живота у приповеци „На Божји пут“ штампаној у „Делу“ за 1904 и 1905 г.); 3. да Г. Момчило Иванић напише записник овога састанка, рецензију о награђеним списима и да одабере нека места из њих, која ће се прочитати на свечаном скупу Академије. После рецензије, Г. Иванић је прочитао неколика места из списа „Сила у савјести“, после чега је председник закључио овај свечани скуп. М.

ЛИЦА.

Људевит ВуличевиЋћ. — Један човек врло далеко од нас а који нас јако воли, један врло повучен човек, један скроман човек е пуном заслугом добио је ове тодине Мариновићеву награду која одавна није ником додељивана. Стар, сед, улаљен од своје домовине, настањен у лепом Таренту крај мора у јужној Италији, Људевит Вуличевић први пут данас добија награду коју је још пре тридесет година заслужио, а место које је досад добијао само гањања. Колико можемо знати о животу овог човека који никад није славио ни једну годишњицу, ни двадесет пету ни коју другу, ни рођења ни књижевног рада, и чија биографија са сликом није изишла ни у једном листу, Вуличевић је, изгледа, рођен 1843 у Цавтату крај Дубровника, свршио јамачно прве школе у месту рођења, ушао у фратарски рел Мале Браће и живео у њему до 1877. Тридесете године, у којима је он тада био, критичне су у животу фратара: сви који имају јаче индивидуалности беже из реда, у који су ушли као деца и не знајући ствари. То се и са Вуличевићем десило. Његова храброст у мишљењу довела га је врло брзо до погледа који се нису слагали с канонима и догмама који спутавају католичку цркву, до погледа слободоумнијих, самосталнијих, више философских, али који ипак нису излазили из оквира праве вере п побожности, само вере с ваше срца п разума, и Вуличевић, као некада Доситије, баци мантију о крушку и оде. са дубровачког приморја. Настани се најпре у Трету, потом у