Srpski književni glasnik

Наш Међународни Положај. 981

реформама у Турској, томе није криво само зазирање Срба од аутономије која се од стране Бугара истиче као једино злраво и непосредно решење Маћедонскога Питања. Имају у тој кривици удела и Бугари, који не престају одбијати заједничку акцију са Србима, кад год је реч о Маћедонском Питању, па чак и онда кад јој се постављају такви задаци који би, остварени, ни у колико не вређајући њихову националистичку осетљивост, могли знатно поправити положај хришћанских поданика Султанових не само у Маћедонији, него п у Старој Орбији и у Једренском вилајету. Ако је зазирање Срба од аутономије заблуда с гледишта данашњих реалних прилика у Маћедонији и ван ње, донекле се бар може правдати успоменом на тзв, румелијски преврат којим је аутономна Источна Румелија преобраћена у саставни део кнежевине Бугарске. Непристајање Бугара да се заједнички са Србима заузму за што стварнију примену пројектованих рефорама ничим се не може бранити, ако је искрено њихово изјављивање, да не гледају у аутономији Маћедоније етапу за будућу анексију, него само остварење п обезбеђење начела „Маћедонија Маћедонцима“ без обзира на њихову веру и народност. Ово непристајање, кло израз искључивога националистичкога схватања Маћедонскога Питања, можда је и могло бити, бар у неколико. оправдано пре 1908 године, када су Бугари могли имати извесних разлога да га сматрају као чисто бугарско питање. Данас је оно и погрешка и грех; погрешка, јер су реална факта уверила цео свет да Маћедонско Питање није национално, него политичко, и као такво, није бугарско, него и балканско, па и европско, у колико је његово решење у свези с питањем о судбини Турске у Европи; грех, јер су због њега Србија и Бугарска дишене могућности да се заједнички заложе за побољшање положаја својих сународника у Турској. И у колико је ова погрешка очевиднија, у толико је и овај грех тежи. А још га тежим чини много пута већ обелодањена истина да оне међу Великим Силама којима је

ђдж