Srpski književni glasnik

Но 7,

Укочила се, Ноћ к'о авет стратна, ' Запрла ногом у Земљу А главом

У црни простор неба Недомашна,

Па шиба вјетром и муњом крвавом.

Ломи се ваздух и хуји и јечи,

Океан сињи валом облак хвата;

Ha трошном броду задњњ мрнар клечи И црну судбу он види и схвата

И моли Оца... Ал' још једном вода Широким валом пљусћу преко брода И чу се прасак и пошљедни јаук.

И елушај, негдје, к'о да Господ плаче, А Ноћ се цери и све више, јаче Небеса хвата као црни паук.

АЛЕКСА ШАНТИЋ.