Srpski književni glasnik

916

Српски Књижевни Гласник.

Barn“. Донесите отуда, молим Вас, мом нобожном духу какву успомену. Нека Вас Бог здравог и задовољног врати. Видите, ко би мислио да ми је оно било последње ведро пролеће, када сам Вас, по други пут, у Бечу посетила. Илуће је већ озеленило гроб моје нежне и даровите матере, чије цветиће заливам ја болним сузама. На том је гробу угашена једна звезда мог живота. Ипак на прагу нашег дугог растанка нећу да тугујем и, мада су најдубље стране мога срца стално гануте тугом, ипак насмејано Вам пружам руку и на растанку Вам кажем: здраво да сте; Ви ћете стајати тамо куда чезне побожна душа, бићете у Грчкој, Србији сродној земљи. О кад бих могла и ја се Вама! Хвала Вам на књизи „Либанон“. Ралдујем се, кад је читам, што мислите на мене јездећи на Либанону.

Милица СтоЈАдИНОВИЋ“,

Вративши се са свога пута по Истоку, добијем од

пријатељице ово писмо:

„Моје су песме баш сад изишле из штампе. Оне су посвећене кнежевској кћери Србије, која им је била добротворка; а ево како је то било: Кнезу умре једна кћи, једна анђелска душа у човечјој одећи, се којом сам се врло добро познавала а и знала сам јој све послове, тако да меје њена смрт веома ожалостила и ја написах једну жалопојку за том умрлом добротом, што је мајку и сестре толико дарнуло да на предлог мог уваженог пријатеља Матића примише ове високе Српкиње на себе бригу око песама које су биле и код омиљеног песника Неналовића на разгледању. АД сад збогом. Бог нека је с Вама на Вашим далеким, несигурним путевима. Много Вас поздравља Српкиња и пријатељица

Милица Стојадиновић“.

У писму од 8 јануара 18957 с топлим се саучешћем

раепитивала о стању моје смртно оболеле жене Ернестине. У писму од 18 маја 1858 захваљивала ми је на једном крсту направљеном од парчета мозаика који је отпао са кубета СОв. Софије, џамије у Цариграду. Тај ми је крст на гробу Христовом у Јерусалиму посветио. патријарх и потврдио га печатом Terra data.