Srpski književni glasnik

У ЗАВЕЈАНОЈ. КОЛЕБИ.

Колебица мала под високим Орегом До нискога крова завејана снегом: Чини ти се у њој живе душе није,

Само густи дим се поврх крова вије.

Хладни север обрише и срдито хукће, У котеби ватра на огњишту букће, А крај ватре ове, украј банка стара,

Младо момче седи и преслицу шара.

Пресличица лака, од мекане брезе, По њој вешта рука малим ножем везе, Задовољном кићи већ се усне смеше:

Ето снајци дара од њезиног деше.

Ри.