Srpski književni glasnik, 01. 07. 1907., S. 915

890 СРпски Књижевни ГЛАСНИК. одржава положај и да носи породично име. Сам овај обзир био би довољан па да га учини нарочито драгим маркизи, која је била сва племство. Томе су придошли здравствени разлози, разлози без поговора за мајчино срце. Пјер је био нежне, болешљиве природе, као што се то често дешава код последњих потомака старих породица, чија је крв најзад ослабела. Напротив, Маргерита је била крепка и здрава, без сумње зато што је она била први цвет из овог брака, чији се животворни сок љубави тако брзо исцрпао. Била је за четири године старија од брата. Нису јој биле потребне као њему непрестане неге, и она скоро никакве бриге није задавала маркизи, док је Пјер неколико пута у свом детињству био на домаку смрти. Због свега тога на сина се више пазило. Међутим ово претпостављање није имало ничега увредљивог за Маргериту, која је Сила одгајена у мисли да је то тако право, и која се чак сама навикла мало по мало да свога слабог брата предусреће услужном и оданом нежношћу. Утврдила се између матере и кћери, у колико је ова разумнија постајала, као нека врста прећутног уговора, да се до краја жртвују за овај ломни изданак из кога би још могла процветати племенита лоза де ВилерДоане д Обантел, > Жртва није била бескорисна. Толиком пажњом одржаше младог Пјера у животу, а лишавањима са своје стране могоше да му даду потребно васпитање да би га · обратиле војној каријери, јединој која, по маркизином казивању, приличи сиромашном наследнику једнога великог имена. Завршив своје школовање код свештеника из Поштанске улице, био је примљен у Сен-Сирску Школу, и одатле је изишао с потпоручничким нарамницама. Да би подмирила трошкове око овако скупог школовања, маркиза је живела за десет година као каква тврдица, и Маргерита је с њом делила овај тежак живот не жалећи се. Саме, са једном старом служавком у своме жалосном двору, оне су се лишавале свега сувишног, без