Srpski književni glasnik

Српски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

вотом грчким и одушевљење за њега, играли су главну улогу у оријентацији тежњи и сањарија целога његовог живота. У исто време изучавање Шопенхауера, које је ишло упоредо с његовим филолошким студијама, било је од огромне важности за њега. ИМ други филозофи имали су над њим утицаја, између осталих Диринг и Алберт Ланге; али Шопенхауер је био његов први „васпитач“. Поводом изучавања Шопенхауера писао је (1369) своме пријатељу Полу Десену: „филозофија коју пригрлимо из просте жеље за сазнањем никада неће постати сасвим наша, јер никад она није ни била. Истинска филозофија свакога јесте сећање.“ Жеља за сазнањем била је увек код Ничеа нераздвојно спојена са уметничком жељом и жељом за животом. Ту лежи његова снага, али у исто време и његова слабост као мислиоца, зато што су му идеје, услед његове нагонске и нескладне природе, често потицале из једнога тренутног душевног стања или као реакција противу тежњи спољашњег света.

Рихард Вагнер био је други велики васпитач Ничеов. Већ за време свога учења у Лајпцигу он се лично упознао с великим уметником, а кад је 1869 био наименован за професора филологије у Базелу, тада је имао врло ср. дачних веза с Вагнером и са његовом женом, који су се у то време бавили у околини Луцерна.

Имао је још и трећег васпитача: болест, која му је, у дугом низу година, подгризала снагу и завршила се неизлечивим лудилом. По свој прилици болест је добио као болничар у француско-немачком рату. Узрок њен била је зараза, и Мебиус (Оебег дазг Рато!ог сте бег Мгефгасће) поводом тога тврди да мождана болест од које је Ниче патио није оставила дубљег трага на његову личност, премда је имала извесан утицај на његов доцнији развитак, и премда исто тако треба признати да је за њу било и наследних склоности. По Мебиусу, стање је Ничеово погоршано услед погрешног медецинског лечења и услед злоупотребљавања хлорала. Кад Мебиус ласка себи да је могао, исто тако, да у списима Ничеовим