Srpski književni glasnik

870 Српски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

Горког, „Госпођа Бовари“ Густава Флобера, „Евгенија Гранде“ Хонореа де Балзака, „Тартарен на Алпима“ од Алфонса Додеа, „Флорентинске ноћи“ „Нордарнеј“ и „Богови у изгнанству“ од Хајнриха Хајнеа, „Адолф“ од Бенжамена Констана, „Злочин Силвестра Бонара“ од Анатола Франса, „Менехми“ од Плаута, „Белешке о Енглеској“ од Х. Тена, „Мој живот“ од Антона Чехова, „Сентиментално путовање“ од Лоренца Стерна, „Лорета“ и „Живот и смрт капетана Реноа“ од Алфреда де Вињиа, „Кроника · о владавини Карла 1Х“ од Проспера Меримеа, и тако даље. Од огледа и студија из страних књижевности: „Балзак“ од Х. Тена, „Будућност уметности и поезије“ од М. Гијоа, „Милтон“ од Т. Маколеа, „Из слободе у ропство“ од Х. Спенсера, и тако даље.

„Српски Књижевни Гласник“ се може похвалити ко-· лико и моралним толико и материјалним успесима. Он је у мају 1909 имао 1113 претплатника који редовно плаћају, од којих 423 у унутрашњости Србије, 266 у Београду, 397 ван Србије, 27 на пошти.

Као културан докуменат за познија проучавања нашега доба доносимо преглед наших претплатника по занимањима :

(Види таблицу на идућој страни).

Као што се види на прво место долазе основне школе (134), затим разни (120), чиновници (108), читаонице (87), наставници (72), лекари (67), адвокати (66), учитељи (58), дружине (45), гимназисти и богословци (44) официри (43), трговци (42), свештеници (41), студенти (82), итд.

За ових осам година „Српски Књижевни Гласник“ је био изложен нападима са разних страна и са разних разлога, који, у великој већини случајева, нису имали везе са књижевношћу. Њему се предсказивао потпун неуспех и кратак век. 1902 године писало се у „Летопису Матице Српске“ (књ. 216, стр. 68—69): „„Књижевни Гласник“ изгледа у сваком броју као неки српски орган француских емиграната и колониста у Краљевини, као орган какве дружине „Га Егапсе ехгепеште“. Уређиван по узору француском — а у француском духу, није он, да кажемо у фигури, чедо нашег народног духа, те с тога није оно, што би нам иначе по врсним сарадницима му могао да буде ... „Књижевни Гласник“ је изгубио дакле како ми се чини национални темељ испод ногу, а то је погрешно... Овакав орган, овакво луксузно ексотично биље пренесено