Srpski književni glasnik

Џорџ МЕРЕДИТ. 907

Покрај свега његовог оптимизма и несаломљиве независности нема сумње да га је горко тиштао популарни неуспех његових књига. Године 1887 писао је он у једном американском часопису ово: „Мене у Енглеској храбре само неколико одушевљених људи. Поводом неких стихова читам неки дан у једном листу да сам харлекин. "На такве критике већ сам се навикао, као и наши изборни говорници на цркнуте мачке и каменице — на то се они учтиво насмеше, а и ја тако исто — али после неколико година мој се дух обрће на другу страну.“ Овај нам његов осећај жалбе може бити потпуно симпа: тичан, али се у исто време мора приметити, да је Мередит неправедан према својим земљацима, јер, на послетку, и у Америци његови читаоци су били само „не. колико одушевљених људи“, као иу Енглеској.

Према његовом темпераменту њега је једио типски сталожени Енглез. Пре неке године у разговору са једним пријатељем рекао је он: „Енглези не знају ништа о мени. Између њих и мене било је свакад неке антипатије. После сваке моје књиге вечито неки узвик неодобравања и прекора. У први мах ја сам обраћао пажње на то, али се после одлучих да не водим никаква рачуна шта ће људи рећи, и од тог доба пишем чисто за своје задовољство.“

" Гледајући на куле телеграфских честитака на своме столу кад је прослављао свој осамдесети рођен дан, Ме редит је рекао: „Ово је као жетва коју би желео млађем“.

Горчине услед његове дуге борбе за признањем једнако је било у његовим грудима.

> ~: »

После смрти своје прве жене Мередит се ожени госпођицом Маријом Вилијами из француско-швајцарске породице чувене у инжењерском свету, а срећа у том браку накнади му невољу у ранијем. Двоје деце родише се, једно мушко и једно женско, и домаћа срећа би потпуна. Године 1885 госпођа Мередит умре и остави мужа да се пати због тог губитка. Он остаде да станује у малој кући у Бокс Хилу, где му већ одавно беше стан,