Srpski književni glasnik

А ~

ОтТРГНУТИ ЛИСТОВИ ИЗ ДНЕВНИКА ЈЕДНЕ ДЕВОЈКЕ. 11

једног непрослављеног Горког и дивила му се и радо: вала се што он то говори само због мене, јер нас други нису слушали. Ми смо брзо постали пријатељи и разговарали ватрено, старајући се што смо могли више да покажемо шта знамо и да стечемо једно о другом што лепше мишљење. Он је говорио, а ја сам гледала у његове прне очи, у којима су гореле две ватре — одушевљење за нечим дивним, далеким и туберкулозна грозничавост. Заборавила сам да кажем: он је имао око врата белу свилену мараму, која је сакривала шкрофулозну жљезду. Сиромах младић. Око два сата ноћи он је отишао, обогаћен једним пријатељем више. Настала је пијанка, а ја сам сањала о подвигу, који је његово присуство створило. Како су гости били у кујни, а није било изгледа да ће се скоро разићи, ја се извиним и одем да спавам. Лежала сам и гледала у таму и понављала речи: волим, волим, волим. . сасвим несвесно. Одједном ухватим себе на злу делу и подругљиво се упитах: „Кога волиш“2 И објасниле смо се ја која воли и ја која се руга — и обе смо добиле задовољење. Ја нисам заљубљена у тога младића, не зато што није правник или философ, већ зато што ја у опште немам намеру да се икад заљубим. Али ја га волим и баш осећам да бих га могла пољубити лепо, искрено, топло, а да и не поцрвеним и не збуним

се. Па ипак не бих га пољубила никад, јер ово, што ја

осећам, нико неби разумео... Волим, волим, волим... цео свет — тако је нешто шумело кроз моју главу и уз пијану дреку из кујне, ја сам полагано падала у сан... Сутра дан сам доручковала у соби, јер је газда, иначе врло вредан, још спавао у кујни, док се сасвим истрезни. Кад сам дошла из школе, код наше куће је све било у своме старом реду, изузимајући два, три госта патарице. Али код мајстор Јоце је био лом и урнебес. Он је са славе отишао у кафану и опио се до демонског лудила. Тукао је мајсторицу, разбијао тањире, трескао вратима и псовао и грдио тако, да се човек морао зграњавати од ужаса, одвратности и чуда. Управо тај његов