Srpski književni glasnik

“ Е А У 7. 3 5 ' м 5 4 У. «

АГОНИЈА ДУШЕ.

Како је мртво, пусто око мене! Људи се мичу као круте лутке; Једнаким кретом, као неме сене, Иду за послом сваки својим, ћутке.

Седим у соби, уморан без труда, И сит живота што не живех никад; Грцам у мору мржња и заблуда, И сумњам да ли добро беше икад.

Главом се мојом гоне мисли разне, У срцу кипе осећања љута,

И бију заман о праг душе празне Да нађу у свет жељенога пута.

А тамо земља како се зелени! У пољу трава и лишће у гори; Како се облак, озарен, румени А море жалу вечну тајну збори!

Чежњиво, меко, кроз гануто грање Песма славуја тихим зраком блуди. Само је овде њено умирање

Само су овде без узвика људи.

И док све кличе: живот, живот, живот, И опет буја што време осуши,

Светаца лажних, ниских нада ћивот, Свет овај иде, носећ' смрт у души.

РикаРД Николић.