Srpski književni glasnik
Ми МИСЛИ.
Куд ме мамиш, хладна и неутешна2г Шта ми нудиш за боле и срећуг Нећу те! Ја волим још једнако страсно илузије своје... Остави ме!
Чуј! Шумори зрело класје... Трава се нише... Лист дрхти... Моје је ухо препуно звукова и склада.
О, како те волим, музико преисконска !
Гле! Долина се купа у жутим подневним зракама... Кроз прах магле модри се стара планина... Небо без облака !... Моје је око препуно боја.
О, како те волим, слико преисконска !
Застани! Мирише река влагом и врбама.. Мирише зрели сноп житом и травом. Мирише ливада покошеним сеном. Главу ми заноси мирисаво цвеће.
(О, како те волим, цвеће преисконско !
· Чуј! Кроз месечну млаку ноћ разлеже се очајна, супарничка песма два славуја... жбуње, дрвеће, месечина, ноћ, чека напрегнуто исход... С оближње гране прну женка и изгуби се у једном жбуну. Песма забруја отуд силно, разблудно —- и све се утиша... Све моје биће затрепта од топлоте и жуди.
О, како те волим, срећо преисконска !
ЛЕПОСАВА МИЈУШКОВИЋ,