Srpski književni glasnik

2 Српски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

— Нека... Нека још!. Пустите ме!.. Играјте ви!..

Дјеца опет ударе камџијама по штаповима, опет протрче кроз авлију, хржући и подврискујући, облете неколика пута унаоколо, и опет се врате.

— Хајде, ага! — викну оштро, заповједајући. Устај! -

— Чекајте!

— Нећемо чекати!.. Хајде !..

— Ех, ђаволи, ђаволи! —- на пошљетку развуче Ах-

метага благо, намигујући и пријетећи им прстом, спусти чибук у крај и полако, опирући се на њих, устане. Опет погледа по дјеци, преброји их, па се прихвати за џеп и зазвечи новцима.

— Који је бржи» — пита, непрестано звезцајући. — Ко...

— Ја, ја, ја, — заграју дјеца из гласа, одижући руке у вис и пропињући се на прсте. — Ја, ја, ја!..

— Хоћемо ли кушати ;

— Кушаћемо!

Ахметага, тобож као с напором неким, извади грош из џепа, замахне два-три пута њиме, варајући их, и, изненада, брзо, баци га у крај авлије. Сва дјеца, са ужасном грајом, потрче тамо. Баце и штапове, и канте, и камџије и све, и гурајући се, бијући, отурујући једно друго, натрче на грош. Попадају по земљи, прожимају са лактовима, гњаве се. Обично најјачи дође до гроша и, онако прашњав и раздрљен, често са подераном ко: шуљом или са исцијепаним димлијама, дигне се и пође Ахметаги. За њим потрче остали.

— А ко то може боље од мене скочити» — опет

пита ага, веселији, и гледа их опет. — Ко може 2.. — Ја, ја, ја!.. Дјеца опет подигну руке и опет се издигну на прсте: — Ја, ја, ја!..

— Грош оном, ко ме прискочи !.. Ахметага подавије и подвеже браду шареном, дугом, махрамом, поткупи мало чакшире и потпаше их