Srpski književni glasnik
4 Српски Књижевни ГЛАСНИК.
ухвати за танко, објешено дебалце. А да дебло пукне... сине му грозна мисао и као луд стаде ногама, прстима и зубима по снијегу грепсти и кад се успео на честу, био је без шешира, сав разкуштран, крвав у лицу и израњених руку, па
онако гологлав и прљав стаде бјежати низ бријег. Тако је
бјежао све до подножја бријега, а кад је стигао на раскршће, гдје се дизало дрвено пропело, пао је на кољена, па плачући и јецајући поче молити „оченаш“.. М молећи сјети се оца,и и у скрушеном срцу одлучи, да ће све признати старцу и молити га за опроштење. Онда ће отићи до оне поворке људи и
свима ће њима рећи, да је данас, у очи смрти, нашао спас.
и открио велику истину...
П
Исте ноћи Иван Ненадић, сав у зноју, скочи с кревета. Снивао је да је у шуми и да су га привезали конопцима и ланцима о дрво. Ни макнути се није могао, тако је Зио сапет. А на најдебљој је грани била овита змија, полако се спуштала ва његову главу, а отровним је жалцем палуцала, да му је у мозгу постало хладно. А та је змијска глава имала људско
обличје: на длаку слично његовоме учитељу, који је радије
баратао шибом него ли пером. Баш они исти расточени зуби, онај подмукли поглед к она жута, лимунаста бљедоћа завидника, тек мјесто брка зашиљио му се отровни зуб, којим ће њега, свезану жртву, убости. Од бола крикне и пробуди се.
На прозору је сјала мјесечина и појас је свијетла дијелио собу у двије тамне поле, те тераше све до супротног угла. Свето и набожно чуство заокупи Ненадића и кад се сјети, да је пред неколико сати избјегао смрти, готово да му од милина и захвалности не потекоше сузе. Ох, како је све волео, и себе и људе и ову ноћ и онај дан, што ће доћи. Пође до прозора и загледа се у снијежну долину, а долина бијаше недогледна, као да су нестали брежуљци, као да је нестало свих запрека и као да обстоји само мјесец и неизмјерна раван, и он једини, да гледајући ужива и да га у гледању нестаје. Мјесец се скривао у средини неба, а тек у његовој близини бијаше још неколико раштрканих облака, што је хитро носио вјетар, па један, највећи и најтамнији, за час застре мјесец и тужна сјена паде на дол, на прозор и Ненадићеву душу. У мраку се опет срисаше брежуљци, као злокобни, непомични.