Srpski književni glasnik

За

8 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

јућ се своме ближњему погледати у очи: као да су сукривци у једном истом заједничком злочину. А тама је одавно пршила и очи су од ње бољеле, и дисати се није могло, а ријетки пролазници посртавали као да су пијани, као да их је отров омамио. Није прошао дан, а да у којем селу није забрекало мртвачко звоно и нитко није знао, па ни љечник, од чега чељад умире. Ни молитве свеченика, ни воштанице, ни света вода није помагала. А мрак се и у цркву увлачио и чађом застирао освијетљени олтар. Пламени су били уски, непомични и мјесто свјетлости скупљала се око њих још гушћа тама. И у кућама и собама бијаше мрачно и кроз прозоре и вратаи сваку пукотину навираше чађ. На огњишту је и о пећи непрестано буктио огањ, али ни то није могло разагнати мрака.

Само је Ненадићу било пријатно у тој тмини. Њега оживљаваше онај влажни и нездрави зрак. Све је трухнуло и распадало се, воњ је гњилежи годио његовим болесним прсима. Никада га није било кући, непрестано је тумарао, обилазећи самотна мјеста. Најмилија му шетња била до гробља. Ноге су му дубоко упадале у меку и натопљену земљу. Око њега сами крижеви с наполак избрисаним натписима, а до њих увехли, растргани вијенци и блатне врпце. Негђе је близу нове раке лежала гробарова мотика. Сваки пут га је спопала жеља, да ју прими за држала и да почне копати...

Ни смрти се није страшио. Мисао на њу бијаше обрана, зид, што га је дијелио од живих људи. Никаква несрећа није била кадра, да га сломи и да му помути оно упокојење, у коме се уједно живот измирио са смрћу и да му поруши ону хармонију, у којој се стопише пролазност и вјечност. Још никада није био душевно ведрији и јачи, нити га је могло што развеселити, нити растужити; на све је гледао, па чак и на своју болест као на ствар, која се њега ништа не тиче. Сав је био прожет једном једином спознајом, да и њега на овом гробљу чека миран, бесконачан починак...

Божо ЛОВРИЋ.

ои аб он а +