Srpski književni glasnik

"и Р

СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

НЕМРНЧИЋУ ШКЕ.

]

Једног јутра рано стаде вика на Чеву:

— Ооб, Киња Пуров !... Ооб, Мркиша Ђуканов !... Оод, Менџо Мојичићу!... Ооб Ђуза Буздовићу!... Ооб, Лале Милов!...

— А који зове, кооо 7.. одазиваше се сваки од именованих, овај из ове, онај из оне рупе, овај с овог, онај с оног краја простране чевске долине, кријештећи и истежући жољаве шије попут остарелих сабах-зорских кокогова.

— А ево ја, неборе, евоо,.. раструбари дозивалац, Јаннмо Татар, прозвани „сердар-Јанко“, саврх једног наткипљеног обера сасред Чева: — Но бржајте, неваљала војско, да се станемо на Плочу, ка' смо синој углавили, да ни се не смију Чевљани ка' и вазде !...

Па, од више здра, би готов те потеже кубуром: тан, да се сва брда разлегоше. А на тај хабер свога „сердара“ одговорише таке исто пуцњем из пушака, сваки са свога краја, и Киња, и Маркиша, и Менџо, и Ђуза, па и сами Лале Милов, зо кога се тврдило да никад за свога живота пушке из своје руке није изметнуо.

Јутарњи ваздух уздрма се и полегути под њиховим пушкетањем и лармом, и громовитом брзином пренесе грохот пушака и дозивачку вику од брда брду, од главице главици,