Srpski književni glasnik

120 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

Хрвата. Велика је пак разлика била у томе што је та свијест код Срба, нивелизираних турском владавином, била подржавана и насљеђивана у народу, међу сељашством, са

народним обичајима и народним пјесмама, дочим је код Хр-

· вата та свијест била жива само код интелигенције, код људи од књиге и науке, подржавана умјетном литературом и пи: саном традицијом. Национална и етатистичка свијест КОД

Срба била је уједначена, јер је мал не цио народ био уједначен

једином и јединственом турском владавином, неподијејељен и нераспарчан. Била је опћенита и дубоко осјећана, јер је дистанца времена од пропасти царства све више и више ретуширала реалну историју, а успомена на прошлу моћ све више брисала успомену на невоље и на грјехе средовјековних народно-феудалних режима. Хисторија је постајала све више легендом, а легенда прелазила све више у кости, у месо, у крв и у дух народа. Тврда турска сила будила је жељу

за старом силом властите и слободе државе. Легендарна хи-

сторија је живела у машти, у жељама и сањама, она је постала осјећај и религија, више него спољни факат, више него идеја.

Посве је другачије било код Хрвата. На западу народ није могао да буде уједначен просто због тога што његова држава није пала од једном тако да би једна једина катастрофа остала у успомени свију као симбол народне жалости ; није пала ни од руку једнога непријатеља, тако да би сав народ био један у једној мржњи и знао и осјећао једнога душманина; него је та држава падала постепено, на више страна, под ударцима више утјецата и више непријатеља, од којих су се некоји често приказивали и пријатељима. А како није никада било потпунога и свакоме видљивога катастрофалнога рада, и како није кроз неколико стољећа било никада праве слободе и самосталности државне, и како су непрестане кризе брисале, полагано али сигурно, из памети народа свјетле успомене доцније, владавине, све више корум: пираних и све мање националних елемената, који су у оно доба једини стварали и репрезентирали државу, елемената духовне

и свјетовне господе, остављала само трагове несреће више соци- _ јалне него националне, тако је мјесто свјетлих успомена оста- _

јала само непосредна успомена на невоље јучерашњице и данашњице. Национална хисторија није могла да се трансфор-

мира у легенду, а и кад је то бивало била је та легенда више