Srpski književni glasnik

298 Српски Књижевни ГЛАСНИК. У

састоји из фантастичног епа и митолошке епопеје. Маколеј сматра као битну особину сваке поезије оно што је било њено обелажје и њена форма само у извесној епоси и у специјалној врсти. Поезија се, међутим, непрекидно преображава, али не губи ни за часак свој поетски карактер. Наивна и детињска машта повлачи се испред јаких осећања и високог интелекта. Поезија је постала озбиљнија и ученија, ближа животу и загрејанија за људски напредак, али то је није ни сасушило ни поружнило. Данас разборит читалац мора слећи раменима пред тврђењем Маколејевим да песник, гко хоће да буде велики, „мора заборавити много од онога знања које му је дотле може бити једино давало права на звање вишег човека“ Напротив, највиша знања и велике мисле не само не сметају песнику, кего чине његово дело моћнијим и трајнијим, и распростиру његов утицај и по ширини и по дубини. Пример

су за то: Гетеов Фаусш, Игова Легенда Векова и Јадници, .

Шекспиров Хамлеш, Његошев Горски Вијенац и слична песничка дела! Утицај поезије ни данас није слабији него у давној прошлости, кад су, како Платон каже, грчки рапсоди добивали грчеве певајући Омира. Пример Маколејев с Индијанцем који „једва осећа нож који му дере кожу по лобањи док пева своју смртну песму“ мало је претеран и преувеличан, и, уз то, није доказ о чаробном утицају поезије, него само о религиозној екстази, каква се покашто јавља чак и у најновије доба. Данашња поезија не само да потреса читаоца тренутно, него прерађује човека стално и поуздано. Тврди се да је Гетеов Вершер повећао сентименталност чак и у иначе здравој и трезвеној германској раси, у којој се више венчава и плоди, него што се сања и уздише. Тургењев је читава поколења руске омладине задахнуо скептицизмом, а Достојевски је многе своје читаоце затровао својим очајним песимизмом. Треба ли наводити утицаје јаких психолошких драма и силну моћ патриотских и револуционарних песама, „којијем се пјане покољења“, како вели наш највећи пјесник 2

Да оставимо Маколеја естетичара и да пређемо на Маколеја историка. У тој улози он је необично симпатичан, и

ако је бунтовна и немирна природа, отпадник од историјског _

правца у ком се држе само хладног излагања факата. Маколеј и у историјским расправама, а још више у есејима, иде много даље но други историци. Он се не задовољава само тиме да

с и