Srpski književni glasnik

РАТНА ПИСМА. 921 вике, журе, хучу, ломе се, све веће и јаче доле у долине, где се слевају са стотину снажних шумова и хукова у онај велики, силни, потмули вртлог горских потока, који тутње даље према даљинама у магли, где нема већ ни потока ни река, где је вода постала море, од којег из магле и даљине допире шум таласа као пуцањ топова 2 Јесте ли видели снег кад почне да сипа, сипа, сипа и не престаје2 За дан један тамо. где ништа није било, брег је, где је увала била, планина је! Јести ли видели ветар када дође изненада са

'облаком који се провали, плотове и кровове носи, џиновске

храстове обара» Где је свет и тих мир био јуче и цвркут птица и мирис цвећа, данас је пустош. Са свих страна су долазили, свима путовима и путићима,

"стазама, и онуда где путева нема. Поцепана, стара одела на

њима, лица обријана и необријана, кошуље чисте и прљаве, на леђима торба, у сиромаха голе руке, али срце у сваком,

оно велико народно сељачко срце српско, које тако мало

познајемо, а тако много треба да волимо... Пуни и здрави, кошчати, мршави и изгладнели, многи међу њима и болесни, долазили су са свих страна сељаци

"Србије, као киша што пада из неба и снег. Као поточићи

и потоци слевали су се са свих страна и слили сеу оно

силно и страшно море људи што је зашумило у таласима

великим као брегови на границама према југу, према Ко-

сову, Скопљу, Призрену, шумило дан-два и разлило сеи

прелило преко граница, крвљу својом потопивши сваки пут и сваки кут Србије давне и старе, оне Србије из сна! Број је то био пре свега који је запрепастио, број који је изнена: дио, па воља у сваког иста, идеја у сваког иста, као кап из неба што је иста, као сви они милиони капи што иду с њом. Силне хиљаде сељака су такође ту. Нису звани сви да дођу,

али су ту били са овима што су звани и дошли. Пратили су

их мислима из својих села. Једна идеја у тих милиона дала је онај шум, онај хук бесни мора, дала је оне таласе који су преплавили и потопили, бацајући крваву пену у небо, и Копаоник, и Рујан, и Скопску Црну Гору, и Шару планину, и

„албанске кршеве до мора, и прилипске и битољске планине,

превалили, јер су већи били од планина ! Не, идеалисали нисмо никада о њему. Они у најмлађој нашој генерацији, са великом вером и љубави својом за се-