Srpski književni glasnik

ЕСТЕТИЧНА ПИСМА ИЗ РИМА. 931

чујем, и сувише модерна за љубитеље Рима и његових класичних и латинских традиција. Све је, веле, у њој раскошно и тако удешено да се човјек мора често да заблене од чуда, али управо стога оно што се посјетиоцу на тој изложби нуди, понајвише је у опрјеци с духом и традицијама старих мајстора дивне Хеладе и хуманистичког Рима.

Ја не имадох, разумије се, још времена да те разне изложбе разгледам. Али се ви, госпођо, већ домишљате што ће мене у Риму, и овог пута, највећма занимати. Та ви знате већ, како сам ја малко а рпог склон да у овој класичној средини сваку ствар, а поготово умјетност, посматрам 5ир зресе аегеттпанз, а то значи: са гледишта важности што је ствари имају за вјечност.

Знајте, међутим, да сам синоћ, вратив се кући, застао ваше писмо, у ком ми обричете ваше „благодарно признање“, ако и надаље будем вашу „самоћу веселио“ мрвицама својих римских импресија. Ваше ми је признање, госпођо, драго: цјено, ви то добро знате; али бих ја у овај мах волио да ми, као награду за моје епистоларно ћеретање, пошаљете стручак вријеса и китицу газија из ваше градине...

За вријеме Хомера, цвијеће је на Олимпу расло под ногама живолазних богиња. Увјерен сам да се то истом данас збива у неким крајевима нашег Приморја — у онима барем по којим гази ваша лагана ножица.

МАРКО ЦАР.

ЕДМОНДО ДЕ АМИЧИС.

Било је то између 1866 и 1870 године. Италија је била за вршила низ ратова, вођених за уједињење, које се већ било постигло ; и, док су духови још увек били управљени ка Риму, млада Држава се консолидовала. Њен живи симбол била је нова италианска војска, у којој се први пут стицаху Италиани из свих крајева Италије, и која је већ имала своје успомене славне и тужне: победе 1859 и 1860, оштру борбу противу реакције и хајдучије, бескорисну храброст 1866. Де Амичис, тада тек што је прешао двадесет година, отпоче објављивати, најпре у једном војничком листу, а затим помало свуда, чланке

59