Srpski književni glasnik

“у Роч > У Мр не А

ОЦЕНЕ и ПРИКАЗИ. 955

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ.

РПуадезе! рјезата Мага Меггапоу1сСа. Рт орсије у. Рего Когепагс. (Ртећатрапо 17 „Огадје“ Киј. 7. Јисозјауепзке акадепије 27папозн! ! штјетозн и 2аотеђи). Хаотеђ, зак Глошске Тз5Каге. 1912,

Реф таза „ери Кгаја и бађеп:Ки сод1пе 1615. Рпорао О, Р. Којепагс. (Ртефатрапо 12 9 Киј. „Огадје“). ЏО Хастеђи 1913. зак Глошске ТазКаге.

Г. Колендић је врло вриједан радник на пољу испитивања и проучавања дубровачке литерарне историје. Од писаца ХУП вијека изгледа да му је Мавро Ветрановић (тако га увијек биљежи Г. Колендић, јер је нашао да се дубровачки калуђер једном управ тако потписао |) прирастао срцу. Њега је дуго и дуго проучавао, и труд му је имао лијепа успеха. Ако се не варамо, и докторска дисертација Г. Колендића била је о Ветрановићу. Још знамо ове његове радове: „Тп Фозије перогпаје рјезте РПит М. Међашса Сауаса“, Дубровник 1905; Ветрановићев „Опео“, „Мазјамш Ујезшк“ 1908, зу. ХУ; „Ме(апомсем! ођис:“ у извештају которске гимназије за годину 1910. Сада нам Г. Колендић износи још двадесет пјесама Ветрановићевих. У бечкој дворској библиотеци (5ирП, 4472) налази се један рукопис из друге половине ХУМТ вијека, а у њему је много до сада нештампаних ствари. У томе се рукопису спомиње име Ветрановићево само уз Абрама. Г. Колендић дока-

_ зује да су све пјесме тога рукописа, осим једне Кабожићеве

и Држићеве Хекубе, Ветрановићеве. Најприје се Г. Календић обазире на метрику и упоређује је с метриком до сада познатих и објелодањених Ветранови-

Ћевих пјесама. Упоређивање је врло тачно, савјесно, и до

скруполозности марљиво израђено. Елисијом, синерезом, рефлексом старога %, па деклинацијом доказано је да су то Ветрановићеве пјесме. Али не само форма, него и садржина одава писца тих пјесама, нашега Дум Мавра. Док је у ме: трици број облика који превлађује више пута довољна пробабилност да се упозна ауктор, то је нешто теже с погледом на садржину и схватање писца, јер, бар у оно вријеме, пјес-