Srpski književni glasnik

А И НС ' „ЈЕ па + И soba W NP i

34 РА Српски Књижевни Гласник.

после довршене анализе оба комада, у једном засебном малом . параграфу од два реда, без везе с остатком текста, додао да „... у Максиму Црнојевићу имају две лепе песме, Еј пусшо море и Два се шића побрашила.“ 'Он је то додао потпуности и правде ради. Мени се та напомена тада изванредно допала, и сећам се да сам је нарочито похвалио. И у последња доба сам Скерлића више пута подсећао на ту његову прву критику, и говорио му у нашим пријатељским разговорима да је онда био у праву, и да у критици, нарочито кад је неповољна, треба ма и узгред поменути и добре стране дела које критикујете, ако их има, и ако су од неке важности. Међутим, Скерлић у то рано доба није био зрелији но доцније, нити је имао више искуства и знања но доцније; сасвим је обратно, разуме се, истина. Он је у последње доба чинио понекад те погрешке које у прво доба није чинио, зато што је последње критике писао у борби.

Додајте, да човек који уђе у борбу, и дође у сувише близак додир са многим, те и свакојаким људима, он неизбежно прима, и неке њихове навике. Најјачи, и најбољи, дају отпора, у толикој мери да утицај не доноси знатније промене; ' али ни код кога тај утицај не прође да не остави трага. Оно што други раде око вас, ако довољно дуго останете изложени њиховом утицају, почећете радити и ви; то бива тако и у стварима које је човек пре тога знао најбоље, и најтемељније, и које је знао од свога детињства, на пример у“ матерњем језику. Будите дуго у друштву с онима који говоре неправилно и, ма како да је било поуздано знање вашега језика, ви ћете неизбежно примити говор своје околине. Цела историја језика сведочи о том правилу. Скерлић је примио извесну нетрпљивост и искључивост исто онако као што је навикао писати медецина, и у последња времена почео писати прошесшвујем. Читајући и слушајући сваки дан, и годинама, људе који пишу

– и говоре прошесшвујем, он се неминовно морао и сам навићи

на тај некњижевни, простачки облик. Тако је морао примити и друге навике. Али су навике о којима говоримо прионуле за њега у малој мери; он је њима исто тако мало окрњен колико је употреба облика прошесшвујем место „протестујем“ Ат: наудила лепоти његова стила и гипкости и прецизности његова језика. | Ћ,

Трећи, последњи, и најкрупнији узрок његовом грешењу ~