Srpski književni glasnik

2. Српски Књижевни Гласник.

и сељаци из богате околине; и венци, заставе, каруце у цвећу, триумфалне капије, неисказано одушевљење, једном речи, у коме је као никад дотле, пливала опијена српска Атина. Све по концу уређено, помпезно спроведено, без погрешке, без задоцнења, без малера, јер су Новосађани мајстори свечаности. Па, после поздравних говора, пук наиђе. Најпре штаб на коњима умотаним у пешкире. О коњским вратовима клате се велики, дивни венци. Официри, смешећи се, прихватају раскошне букете који долећу с прозора, тротоара, скела нових грађевина, с кровова, са свих страна. Старци, та велика деца, бришу очи и погледају у нас: „Само кад ово доживесмо. Живили наши. ослободиоци“. Бронзани војници, у колони двојних редова, труде се да корачају по такту своје музике, али прихватајући пешкире и цвеће, греше, заостају, сустижу, брзају ситним француским кораком и смеше се. Официри дивизијског штаба, ван строја, посматрају пук и примећују: „Добро изгледају људи“. Један мали војник, кувар, добродушног, детињастог изгледа, на зачељу митраљеског оделења, са магаретом које носи кујну оделења, не види се од пешкира. Магаре, са венцем који додирује земљу, корача прописно, за репом последње мазге, жмирка и смеши се на питања што падају с разних страна: „Зар је и он прешао Албанију 7“ У једном тренутку узбудљиве, свечане тишине један пуша у наручју свога оца кликну: „Зивио српска војска“, и паррори св затресоше од манитог одобравања тапшањем. д пристаништа до Владичиног Конака понова се захори, захуја и проломи: „Живели, живели, живели“ и млазеви цвећа сипаху на заставу која се појави и доведе узбуђење до врхунца. Електризован узбуђењем гомиле ја сам подрхтавао, чекао само други батаљон, чекао Николу. Наједанпут, један омален француски официр што је предамном стајао у друштву дама, и пропињао се целим телом да боље види показа руком у правцу чете што је наилазила:

— Quel beau type!

Ja узвикнух до вриска. То беше Никола. На дивном зеленку, сав у цвећу и пешкирима, у простој војничкој 'шајкачи, са Карађорђевом Звездом на прсима, поносит, озбиљан, хладан и као да му је непријатна сва ова хучна галама, он је уздржавао коња, који се, уплашен од светине пропињао и гледао преко масе.