Srpski književni glasnik

8 Српски Књижевни Гласник.

ја га послушах.

— Па кад стиже7 Зашто ми не јавиг А јест, сад сам . добио, мало час. Хтео сам овог момента...

— Не чини ништа — рекох. — Како су ти код куће.

Он ми опет пружи чашу:

— Деде, нисмо сваки дан.

— Драги побратиме, баш зато што нисмо сваки дан...

— Е код нас је тако. Паланка као паланка... То ти је гроб свих снова, мој побратиме. Нема, да кажем, старог живота, нема снова, нема пријатељства. Лажемо се, сплеткаримо, свађамо се и пијемо. То ти је све.

Па попи на искап. :

— Ga KyMa 3Hall? — упитах.

Он ме не чу.

— Чуо си за кума 7 :

— А, јест, знам. Умро је у ропству. Ћораво, налетело, па заробљено.

— А поп Мијаило 2

— Он ти је црк'о од грипа, после рата. Оста млада попадија. ;

Па се зацерека и цмокну у прсте.

— Шта ти је, побратиме — шапнух згранут овим одго-

ворима. — Ја те, Бога ми не познајем. — Побратиме, — одговори ми он примичући столицу и – гледајући ме грозничаво ужагреним очима. — Не познајеш

ме7 А од куд би ме и могао познати 7 Па и ја више себе не познајем. Знам, видим и сам: Ниско сам пао; стидим се од тебе; звао сам те па заборавио. Знам: то хоћеш да ми пребациш.

— Не, нисам... промуцах. Али ми он не дозволи да довршим него продужи:

— Имаш право, побратиме. Можеш ме мрзити и гадити се, али ти бар знаш ко сам био. Ни на кога се нисам бацао , нисам био рђав, пакостан, ником зла нисам желио. Никад. А ето до чега сам доспео. Сад је свака рђа боља од мене.

Па погледа у чичицу и настави са свим гласно: — Сви су данас бољи од мене, поштенији од мене, паметнији од мене. Сви патриоти, а ја неваљалац, пропалица. А кад је требало извлачити, онда, ти знаш како сам извлачио. Ја сам