Srpski književni glasnik

24 Српски Књижевни Гласник.

мир од бога, хране ме добро, све се ваљда боје да не умрем. Али (а, ако га се и страшим сам, не ћу заборавити да нисам стварно због њега дошао, но само тако рекао, а да сам побегао од дома гадног, загушљивог, и био повео собом друга што ми одузеше успут. Неће да знају да са стрепњом очекујем пролеће, са стрепњом ко да може никад не доћи, да би се опет могао нажвакати горких травуљина и ваљати по земљи. Опет ноћ, опет ноћ. Да ли се младић који је отишао чамцем по сунце, вратио, — да ли је за њим бела пруга на реци што се сребрни од светлости ноћне светиљке 7 Да ли је његова младост као моја неподношљива, дивна и отрована“ Они што су у пећини сликали звериње најчудноватије, кад умрем, поседаће у круг око мог тела да ми одаду последњу пош После ће бити наложен огањ да будем спаљен, и један ће с. љих ускочити за мојим телом у пламен. Боље би било да ме лусте да одем сам на онај свет Морани или новоме богу без и једне сенке прошлости. Само да се ослободим једном.

У то време, пошто земља наново оживе, и како могох наћи довољно којечега чиме би се одржао у животу (одучен од тешких медних посластица) подигох колебу даље на исток и дубље у планину. Тиме свакако примише драги ми Словени на знање да се пустињаштву желим одати потпуно, те ме престадоше походити. У накнаду ипак зато кад сам отишао после неколико дана на старо место да скинем неке замке, нађем доста хране: суве рибе, ражи и један крчаг сурутке. Увек су још мислили на мене као титрајући се самном и пркосећи ми. То се продужи. Више нисам јутром налазио под ногама својим речицу ни озеленило џбуње ни распупело дивље воће, ону дубоку долину из које бије пара влаге и свежине а обојадисана је јаким густим бојама. На неколико корачаја од улаза у колибу дизала се стена као зид; из ње је ницало неко сиромашно бодљикаво биље. За завијутак даље била је шума пуна дивокоза, рисова, медведа, зуброва, вукова; шта ли.

Једном догодило ми се овако штогод. Већ одавно нашавши на гнезду малену срну, однеговао сам је код себе како сам умео, тако да се уза ме припитомила за увек. Удаљи се подоста у гору међу другарице, али с часа на час дотрчи да ме гледа влажним очима. Дотрчи, дотрчи, чупка ми узицу од