Srpski književni glasnik

624 Српски Књижевни Гласник.

У првој књизи Г. Кејнс нам је тврдио даје много што шта у Версаљском Уговору било неизводљиво. У другој, Г. Кејнс вели: „Немам ништа новога да кажем о главним питањима“. У првој, он је тврдио да оно што су савезници тражили од Немачке није било могуће исплатити; да је економска међузависност и солидарност Европе тако чврста да би инсистирање исплате изазвало крах; да је процена белгијске и фран-

цуске оштете претерано преувеличана; и најзад, да- би разумно потраживање Немачка била у стању да плати.

Ратна оштета, према комуникеу савезника упућеном Немачкој 5 маја 1991, износила је 132 милиарде златних марака. Првобитно је тражено 2235 милиарде. Репарациона комисија одобрила је само 132, или 58". Исплата је била тако подешена да не дадне никаквих већих тешкоћа у току 1921. Прва исплата, чији је рок био августа 1921, положена је делом из стране валуте, делом из продаје марака на страним берзама, делом из привременог зајма домаћих банкарских група. Исплата рате од 15 новембра 1921 извршена је угљем и привременим зајмом. Са трећом ратом је већ теже ишло. Следеће рате падају 15 маја, 15 јула и 15 августа 1922. Г. Кејнс, после овога прегледа, прориче да ће Немачка изневерити у августу ове године, то јест ако се исплата буде вршила из редовних државних прихода. Али Немачка има још недирнут велики капитал. То су секвестирана имања њених поданика у Сједињеним Државама. Вредност им премаша једну милиарду златних марака. Ова сума би продужила солвентност Немачке за неко време. Исто дејство би имали и краткорочни кредити на подлози злата у Heichsbank-H. Али то није лек. Г. Кејнс предлаже сасвим други.

Он, наиме, тврди да би било у интересу савезника да смање своје захтеве. Разлоге томе је лако наћи. Немачка мора оштету плаћати извозом. Тај извоз мора показивати велики вишак над увозом. Да би то постигла, Немачка мора повећати производњу економских добара. И та економска добра не могу а да не конкуришу енглеским добрима, која, шта више, неће моћи издржати ту конкуренцију.

Испитивањем извоза немачког у 1913, 1920 и 1921, Г. Кејнс налази да је Немачка повисила проценат извоза израђевина од гвожђа и челика од 13.2%• у 1913, на 20%љо у 1920, и Ha 22% у 1921. Хемикалије и боје чиниле су 1913 год. 4%о од целокупног немачког извоза. Тај проценат се пео у 1920 на 13, и пао у 1921 на 9:5. Немачка, дакле, мора производити и извозити израђевине. од гвожђа и челика, хемикалије, боје, текстилну робу и угаљ, јер су то једина извозна добра која Немачка може производити у већим количинама.

Приморати Немачку да плати велику оштету, значи исто што и приморати је да увећа производњу за извоз поменутих добара до степена до кога је она сама иначе не би увећала