Srpski književni glasnik

230 Српски Књижевни Гласник.

кија, Грци као мандатори Европе у Цариграду, Јонија са Смирном. Он је тај програм заступао с успехом, јер су у Лондону, у Паризу и у Вашингтону имали велику веру у њега. Краљ Константин, тада у изгнанству, био је противан томе програму; то му је било најјаче оружје против Венизелоса. Грчки народ на последњим парламентарним изборима изјаснио се противу Венизелоса, а за краља Константина. Краљ Константин, кад се вратио у Атину, у место да се држи својега програма и затвори, на корист свих Јелина, питање о Јонији — са неким коректурама у Севрскоме Уговору Грчка би добила Источну Тракију, неко учешће у контроли над Дарданелима и Смирну, — он је хтео да надлицитира Венизелоса. Због унутрашњих прилика морао је то чинити, и довео је до пораза у Малој Азији. Али све ово не би могло бити да Велика Британија, Француска и Италија нису имале своје одвојене политике. Велика Британија је подржавала Грчку, Француска Мустафу Кемала, а Италија своју индустрију ратнога материала. А све три скупа криве су што су важност Севрскога Уговора, својим држањем, обеснажиле: закључиле га, па пустиле да падне у воду. Кад је реч о Версаљскоме Уговору, оне га бране одлучно, а кад је реч о Блискоме Истоку, оне склапају, поред њиховога Севрскога Уговора, свака за себе, одвојене споразуме : Француска с ангорском владом, Италија с цариградском владом, а Енглеска с Арапима. Мустафа Кемал се користио овом ситуацијом као и погрешкама грчким, и повео је своје трупе ка Цариграду и Дарданелима, тражећи све територије турске од пре рата 1914. А то би значило, кад би се испунило, да би се изгубило све што се у рату путем победе добило, и цело Источно Питање отворило би се изнова.

Сад се увиђа у Лондону и у Паризу да мореуз који раздваја Европу од Азије, а који везује Средоземно са Црним Морем, има светски значај, и да је од интереса за целу Европу да остане ван домашаја турскога. Британска влада налази да слобода Дарданела мора бити стална и ефективна, и готова је да поднесе све жртве за ту слободу. У погледу Цариграда, Француска и Енглеска гледају на ствар друкчије него на Дарданеле. Оне су још пре две године биле вољне да Цариград оставе Турској под извесним условима. Влада Лојда Џорџа је објавила још пре десетак дана под којим условима она мисли да би се цео овај спор имао решити. Требало би, према њеноме мишљењу, сазвати једну конференцију, која би почела рад одмах чим би трупе Кемалове престале напредовати. „Владе француска и британска, стоји у енглеској ноти, дале су упутства својим представницима у Цариграду да саопште Кемалу и влади у Ангори да не може повредити неутралне зоне на којима се налазе трупе савезничке. Али, собзиром на узбуђење које влада и на претеране