Srpski književni glasnik

352 Српски Књижевни Гласник.

То би се могло извести из њиховог понашања у току историјских времена и из правца и начина њиховог културног развијања у тим епохама; затим, код њих нарочито, проучавањем данашње живе етнографије; и на послетку, на основу правца и духа развијања јужних Словена у току XIX BeKa.

Историјско-културна метода даје мало резултата код јужних Словена, јер се они у ранијим временима махом нису могли слободно развијати, будући под туђим државама. Најмање даје та метода код Словенаца, нешто код Хрвата, више код Срба, који су и у средњем веку, и од почетка ХЈХ века, успели да најдуже времена имају своју самосталну државу. Осим тога, код Срба је историја сачувана у народним масама као предање, и представља живу силу, која знатно утиче на начин народног развитка.

Српска народна традиција највише цени три личности своје прошлости: Св. Саву, Цара Лазара и Милоша Обилића. О Марку Краљевићу се истина највише пева и прича, јер је он представник живота, са свима особинама живота, и добрим и злим ; али њега не поштују онако дубоко као прву тројицу. Кад се гуслар спрема да почне певати о Краљевићу Марку, лица присутних Срба се разведре, јер им је то често исто као кад се „ајначе“, задевају, шале, измишљају. Очекују шта ће почети да пева о њему, у неколико типу лутајућег ритера, јер Краљевић Марко је и неустрашиви поборник истине и правде („ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога“), али и шаљивчина који оре царске друмове, који се намршти и уплаши султана те се као у грозници тресе, и одмиче, а Марко примиче, и т. д.

Међутим, Св. Сава, напуштајући владалачке дворове и власт, жртвује се за велику духовну идеју: тражи истину и прави смисао живота за себе и свој народ. Оснива самостални духовни живот Срба. Није била лака ствар створити своју самосталну цркву, цркву Св. Саве, која није византијска и у многоме је друкчија од византијске, цркву која се идентификовала с народом и с којом се народ идентификовао. Дао је подстрек развитку српске средњевековне књижевности. Цар Лазар се приволева духовноме или небесноме царству и свесно жртвује на Косову, заједно са многобројним племством и народом. Обојицу слави и помиње српски народ сваке године, 14 јануара и 15 јуна. А Милош Обилић је јунак с не-