Srpski književni glasnik

ЦВРКУТ.

Жив,

заносан жив,

раним се ваздухом јави, као да сочна грана што ћув је ветра сави, гроце доби

и цикну;

као да сваки лист росом орошен, чист,

у зелена се уста

нагло претвори, нешто пролетски свежа кликну;

ил к'о да румен зоре изнад кобалтске горе реч ружичну што ори, ненадно нађе, створи, и проговори;

а цело јутро бело свежина што га краси, вал први што не часи (и сан мој што се гаси с ружама разлишћеним сред твојих златних власи!), у вирове се гласа опојног, пуног јаса, завитла, заталаса, разигра, распојаса,

и огласи!

Одзив, журајив, чезнутљив, зачу се са свих страна,