Srpski književni glasnik

584

Српски Књижевни Гласник.

што валове диже и пену развија, а пучином даље празних руку лети у звуку тихо тугује...

О што нас веже скупагт

Очи ја сам теби, ти си кожа моја:

ја живот видим, а ти га осећаш, све што просањах у тебе се слило. Тек жена и песник знају

да је цео живот звук, светлост и вода... О жива водо, Жено, незауставна реко, мудрости нема над несталност твоју,

а неверношћу богове заводиш.

Чежња ти је извор, радост ти је име, све те море гледа, све те звезде зову, све су очи живих у сјају од тебе, свет је леп зато јер је жена лепа!

Све путове моје што у бескрај стреме (својом нежном ногом) у уски круг свијаш. О, ако је тајна живота у теби, —

кек је проклет живот! мис'о би ми рекла да и она није тобом занесена.

Жиле моје теку с твојима у споју заједнички крв нам поје славу твоју:

да живи бесмисо и да живи жена!

Па што маре патње, воља поломљена! Не треба жалит срца преварена,

ни бесмртност што је због жене губимо, —

за љубав смрт је казна премалена!

У свакој си ствари, и у теби све је,

о посвудно чудо, стооблични створе,

у крви ми струјиш, под веђом ми сањаш, руке ми те траже, машта ми те ствара, дело си чежње моје!

Да истесах те — не знаш,

и ходећ не слутиш да ти стопе пратим.