Srpski književni glasnik

СТАРЕ И НОВЕ БОРБЕ ОКО МОРЕУЗА.

Тежње Русије дт иззије на Средоземно Море су природне, јер су условљене њеним географским положајем и развитком привреде. Чак и при опим несређеним политичким приликама какве су на Балкану и у Турској постојале пред светски рат, трећина свеколиког извоза руског ишла је ипак преко пристаништа у Црном Меру. Нарочито је извоз жита тим путем врло јак и представљао је 1913 године четири петине целокупног извоза тога производа. Од скоро два милизна тона жита колико је те године увезла Игалија, више од половине дошло је из Русије кроз Дарданеле. Приближно је исти однос за жито које је ушло у Хотзандију и у Швајцарску. Не само Русија, него и већина свропских земаља које своје основне пот, себе подмирују њеним производима, врло су живо заинтересоване продирањем „северних санти у топло море“. Тежње те немају никакве везе са оним мистичним намерама о заузимању Цариграда и Свете Софије које су испољавали Петар Велики и Катарина Џ, и којима су они, у своје време, успевали да фа атизују масу руског народа. Разлика између оног схватања пре јгдног века и схватања за време светског рата о значају Цариграда за Русију, јасно је изложена у мемоару који су Сазонов, Маклаков и Кнез Лвов упутили Конференцији Мира 1919 године. „Што се тиче Цариграда, каже се ту, Русија не може пристати да се тај град преда у искључиву управу ни једне друге Сале. Ахо би се пак у њој утврдила међународна управа, онда Русија тражи да јој се призна место које јој према њеној важности на Црчом Мору припада, па дакле да јој се осигура сразмерно учешће у свима предузећима око уређења, експлоатације и контроле пристаништа у тој вароши“. Мгсто фразе о светој мисији православне Русије над тим градом из којег је она примила Хришћанство, сувремени представници њени траже учешће у управи пристаништа, сразмерно привредној важности у Црном Мору.