Srpski narod

шштарина ллвћенг -у готвву

РПСКИ

л. НЕДЕЉНИ ЛИСТ Бр. 6. Год. I! * Београд, 13 фебруара 1943 ПРИМЕРАК 3.— ДИНАРА

Још јједан злочин!

Никада можда није било потребније и судбоносније за нас Србе да будемо прави Европејци, на висини данашње ситуације, свссни својих дужности према себи и према потомству. Српски народ треба данас да покаже да има своју главу, да уме самостално да процењује своје интересе, своје српске интересе, који су истовремено и европски. Данас када немачка војна снага и цео немачки народ дају натчовечански отпор бољшавизираним хордама, које хоће да прегазе свето тле заједничке европске отаубине, наша је прва дужност да схватимо значај овог историског момента и да према њему подесимо своје поступке. Тренутак Је судбоносан и од његовог разумевања зависн опстанак и боља будућност српскиг нз^еда. Не сме се нико заносити неком словенском сентименталнош &у, јер сваки мора да разуме да се ради о спасу Европе, чију вековну културу хоће да уништи црвена неман са Истока и да на Место ње васпостави царство вар варства и тираније. То би била стварност сутрашњице, а не би се остварила обе&ања и лагарије бољшевичких властодржаца и њихових агената у иашој земљи. Треба да је јасно свакоме да у том случају српски народ не би више постојао као нација и да би дело његовог истребљиваН>а, које су започели »партизани« било приведено крају. Српски народ, ко]и се сам својом свошћу ослобадио црвене куге, због таквог свога држања осуђен је од Москве на сДрт и за њега не би било места у перетку који црвена Москва носи. Кад би се десило којом несре•ћом да се крвави талас са Истока прошири по Европи, судбина српског народа била би запеча*ена. Лондон и Вашингтон препустили су српски народ црвеној аждаји, што се види и из писања њихове штампе, тако да је и назови »југословенска влада« морала да уложи протест противу тога, јер се у енглеским и америчким листовима пише како се мале државе морају нагодити са Совјетима. .Судбина Балтичких држава, које су Совјети приграбили довољно је сведочанство о ономе што чека и српски народ, ако би био приморан да се нагоди са Москвом. Лудачки покушаји бољшевичке владавине у нашој земљи из 1941

године отворили су очи свакоме и српски народ зна да свима својим снагама треба да се одупре намерама Москве. После свију сградања и искушења које је српски народ доживео за ове две године за рачун Дондона и Москве, њему је данас јасно до очигледности да је био само ору,ђе за постизавање њихових циљева. О опстанку и животу српског народа водило се рачуна колико о неком афрнчком полудквљем племену. И данас Лсндон, Москва и Вашингтон настављају ову зпочиначку работу, коју мора да жигоше поштена савест човечанства као једно срамно дело. А српски народ, чијег се живота тиче, подиже крваву оптужбу противу ових хушкача, који су га у два маха довели до руба пропасти и сада хоке поново да га гурну у нову катастрофу, з|во«е|*к га да скрене са правог пута свзга животног опстанка и својих властитих интереса. Место да пруже стварну помоЦ своме црвеном савезнику, који врши очајничке покушаје да сломи одбрану Европе, јер после тога долази замор и исцрпљење, они блефовима са конференци-

|ама и хушкањем окупираних народа хоће да маскирају своју немоћ и неспособност, као и своју савезничку перфидију. Из Лондона којекакви задригли и нагојенм лордови, разноразни белосветски пустолови као Харисон или српске издајице као Пепић, без трунке савеети и срца хоће да увале српски народ у нову кат&^офу. У низу таквих бескрупулозних провокација јесте и говор америчког министра морнарице Нокса, који најављује да ће станов-

ништво окупираних земаља бити наоружано да би могло да се бори противу окупатора. Ова изјава не само да је један злочин са гледишта међународног ратног права, већ је и срамота за савест културног човечанства. Зар тај министар морнарице, чије бродовље свакодневно нестаје са морских.површина, не зна да свака оружана пустоловина неког окупираног народа повлачи за со бом по међународном ратном праву најстрожије санкције, које могу да доведу у питање и сам опстанак једног народа?

Пут опстанка и живота српског народа

Ми верујемо да нико код српског народа неНе насести хушкачима и провокаторима из Лондона, Москве и Вашингтона и да ће у својој огромно} веФјини остати свестан сзојих српских интереса и рвоје европсхе дужности. Свако пренагљење у процењивању догађаја, свако повођење за лажима и блефовима пропаганде Лондона, Москве и Вашингтона скупо може стати сваког појединца, као што може нанети недогле^не штете целом народу и у-

пропастити његову будућност. Без узрујавања, хладнокрвно и мудро треба чекати развој догађаја, који неће бити онакав како га желе преставити хушкачи и провокатори преко радиа и њихови експоненти и агенти у земљи, као и други лакомисленици и малоумници. Епохалну одбрану Европе од бољшевичке опасности, коју са беспримерним хероизмом и пожртвовањем води данас немачка војска са разним перипетијама

променљиве ратне среће треба схватити како треба, треба развој борбе реално процењивати. Тешко нама, тешко поЈединцу који нестрпљиво пренагли и своје поступке и своја дела заснива на моментапним обртима у ратним операцијама или у извођењу стратегијских планова. Напротив, у овој судбоносној борби за спас европске културе и националног живота/европских народа ми морамо са своје стране да учествујемо, чувајући апсолутан ред и мир у нашој земљи, својом вољом и својом снагом спречава\у^и сваки покуша\ да са они наруше. Исто тако својим радом и својом радном снагом морамо доприносити појачању европског потенцијала у овој ослободилачкој војни европског континента противу паклених намера енглеских и америчких плутократа удружених са црвеним бандигима. Пут опстанка и живота српског народа јасно је одређен и повучен, а они који покушају да заведу српски народ са тога пута за рачун Лондона, Москве и Вашингтона, његови Су највећи нелријатељи и морају се онемогућити свима сретствима. »С—Н«

Зар те није срам X. Харисоне?

Хјуберте Д. Харисоне, ти нам се јављаш Једанпут недељно преко лондонског радиа. Ословљаваш нас са „драги прнјатељи". То је оправдано утолико што смо ти ми били збиља пријатељи. | Кад си дошао међу нас, године 1924, ниси био нико и ништа. Био си незапослен и син незапосленог радника. И зет тн је био незапослен. Довео те је у земљу један наш сународник, Ужичанин, твој бивши тколски друг из Бирмингхема, као и већи иа нас већи срцем него мозгом. Био си гладан, го и бос, Хјуберте Д. Харисоне. Не сећаш се можда. Али присети се мало. Можда ћеш се сетити да не би имао где да ручаш и да вечераш да ти ми нисмо дали. Нашли смо ти једно место, Хјуберте Д. Харисоне, па смо ти нашли и друго боље место. Довели смо те у везу са надменим претставницима твоје домовине, Хјуберте Д. Харисоне н преко њих направили те новинарем. Да си остао где си био, не би поетао новинарем па да си живео и сто година! Постао си дописником „Манчестер Гвардијан"-а, нешто што не би ни сањао да си остао код своје куће и примао помоћ за незапослене. То тн је место отео један од нашвд додуше, али теби пр начелима и појмовима осличан. Преко нас сн постао дописник „Асошјетид Прес"-а. И то су хтели дИ ти покваре странци, твоји једномишљеници. Ми нисмо дали. Најзад си, Хјуберте Д. Харисоне, преко нас и помоћу нас, постао дописник „Рајтера". Да си оетао код своје куће, да није било нас и да није било великих интервјуа које смо ти ми прибавили, ти ое тамо на дому не би упознар ни са послугом „Рајтера". Сад си био „неко" и претстзвљао „нешто". Све преко нас и помоћу нас. Почео си добро да живнш и да станујеш. Био си примљен у најбоље друштво. Био сн управо мажен. Оженио си се, Хјуберте Д. Харисоне. Деца су ти овде ро* ђена. Почео еи, што кажу, да водиш кућу. Тамо на дому, све

од помоћи за незапослене, то не би могао. Ко ти је у кућу долазио, већим делом „комсаломци" и проповедници свакојаких разорних покрета, о томе ми тада у својој великодушности ннсмо правили питање, И даље си био приман у најбоља друштва. Ништа се без тебе није дало замислити. Та, за Бога, дописник „Рајтера"... .< Колико си пута, Хјуберте Д. Харисоне, јавно говорио да само код нас још можеш да живиш, да у Енглеској за тебе више нема живота, да си се сродио с нама, да живиш само за нас, и тако даље. А сад кад је наступила несрећа у ноју су нас увукли твоји сународници и једномишљЉици, шта радиш, Хјуберте Д. Харисоне? Како се одужујеш. Примио си на себе најружнију улогу. Примио си се да кажеш и оно што други мисле, али не смеју отворено да кажу. Сваке недеље позиваш „драге пријатеље" код нас отворено и изрично на саботажу и друга дела за која знаш да повлаче за собом тешке казне и пропаст оних који су те некад прихватили голог и богог, који су ти дали хлеба, који су од тебе направили чсвека и дали ти да нешто стекнеш. Брига тебе мнсго за то што ће можда, толики свет да страда, међу њима и многи од оних који су те хлебом нахранили а којима се сад одужујеш каменом. Брига тебе што ћеш завити у црно толике куће, међу њима и многе у којима си толико пута био гост. Брига тебе миого оад за нашу земљу и наш народ за ко-ји си некад говорио да је као и твој. Брига тебе сад све то кад сад имаш част да примаш фунте непосредно од својих суиародника.

Зар те није срам Хјуберт« Д. Харисоне!