Srpski narod

14 странј

СРПСКИ НДРОД

20 март

То

м а

к

а р лпј л

противник демократије, парламента* ризма и империјализма

Уметници Југоистока на Београдском радиу

Има писаца који никада не застаревају, чија дела садрже у себи увек актуелне мисли и идеје, у којима не само њихов него и каснији нараштаји могу наћи одговор на најразличитида питања из области народног и државног живота. То су истинскн велики писци који прицадају не само својем народу него читавом човечанству, не само својем веку него и будућим вековима. Време пролази, али они у свој својој величини остају. Један од таквих писаца био је енглески филозоф, историчар, социолог и политички мислилац Томас Карлајл (1795—1881). Иако *е већ прошло више од шест деценија од његове смрти, Карлајл нам још увек изгледа савремен исто толико колико у време када је живео и своја дела радио. Т. Карлајл је писац који је и данас много читан, кога врло често и данас цитирају и најпознатији савремени писци и о коме се и сада још често расправља, и према коме свако заузима. свој став већ према томе како се односи према његовој филозофској и политичкој идеологији. У овом кратком чланку немамо намеру, нити је то уопште могућно у овако скученом обиму, да изложимо све његове идеје, а још мање да пратимо ток његова развоја, него само да у најкраћим потезима истакнемо оне његове филозофске, социалне и политичке идеје, које могу бити од интереса за нашу ширу читалачку публику. Карлајлова дела превођена су и на српски језик. Његово најпознатије дело О херојим а, хероизму и обожавању хероја у историји превео је познати наш филозоф Божидар Кнежевић и објавио га још 1903 год. у издању Српске књижевне задруге. Карлајлово највеће и најзначајније дело „Француска револуција" превео је Михаило Добрић у издању Народног дела пре неколико година. О Карлајлу је код нас доста писано, а бавили су се њиме многи наши писци, а међу њима Божидар Кнежевић, Марко Цар и др. ^ Карлајл и Гете Узмемо ли у расматрање Карлајлове филозофске идеје моћи ћемо доћи до закључка да је њихово формирање настало под знатним утицајем великих немачких филозофа: Канта, Фихте-а и Шелинга. Један од новијих Карлајлових биографа лошао је до закључка да је на Карлајла утицао Кант својим схватањем трансцендентнога оптимизма и идеализма, категоричког императива, филозофије историје и религије; Фихте је утицао својом индивидуалистичко-рационалистичком концепци.јом; Шелинг пак својом натур-филозофијом. Међутим, ни Кант, ни Фихте, ни Шелинг, нису у толикој мери и тако пресудно утицали на Т. Карлајла као велики немачки песиик Ј. В. Гете. Т. Карлајл је у више махова писао о Гете-у опсежније и тада запажене расправе, а поред тога превео је већи број његових балада, романса и лирских песама, а од већих дела Гетеовог Вилхелма Мајстера несравњиво боље него сви ранији преводиоци овога дела. У своме разговору са Екерманом од 15-УИ-1827, Гете вели о Карлајлу међу осталим: „У естетичко.ј струци стојимо ми наравно слаби.је и ми можемо дуго чекати док наићемо на човека као што .је Карлајл". Од коликог је значења био Гете за Карлајла најбоље се може видети из једног писма, које је Карлајл упутио Гете-у, где он, између осталог, вели: „Ако сам уопште из помрчине доспео до светлости, до сазнања самога себе, својих дужности и до свог о прелељења. пнда то пугујем

Џама више него икоме другом; Вама и ником другом хоћу да изразим страхопоштовање ученика према своме учитељу, шта више сина према своме родитељу". Критика француске револуцкје У своме познатом делу о француској револуцији Т. Карлајл нам је најречитије и најпотпуни.је изнео своје политичке идеје. Истина је да су, како раније тако и данас, у европској историографији подељена мишљења о овом знача.јном делу. Ипак се и поред тога у једном сви слажу, а то де, да .је њиме Т. Карлајл успео да баци потпуно нову светлост на цео тај догађај, те сем тога изазвао врло велику дискусију и многе полемике, које су биле неизбежне и врло корисне, јер су на та.ј начин коначно раз.јашњене многе политичке заблуде и предрасуде. Француска револуција је — према мишљењу Карлајлову — била „опште дело суманутости, привремено преобраћање великих делова света у неку врсту луднице", док је читав франдуски народ „постао у томе времену такорећи луд". Затим, Т. Карлајл истиче да такво стање ни.је могло дуго да траје. „Догађај је настао и беснео; али је то било лудило и ништавило које је сад, на срећу, отишло у област снова и фантазије". По Т. Карлајлу, на ово лудовање морала је доћи, пре или касније, реакци.ја; та природна реакција, по њему, била је појава Наполеона Бонапарте, који је из свег срца „мрзео анаохију". Он је инстинктивно осећао да је тадашњој Европи „неопходно потребан снажан ауторитет". Карлајлов ..укротитељ револуције" био је Наполеон. Човек од ума на врху Т. Карлајл је био индивидуалиста Фихтеова типа, што је још своједобно тачно констатовао Божидар Кнежевић. Према Шерову мишљењу, Карлајл „није осећао са масама" — „њему је херој носилац светске историје". Он је био један од најискренијих противника либерализма, утилитаризма и демократије, те Бентамове филозофије добитка и губитка. Затим, он је био противник Кантових позитивистичких теорија, а нарочито ваља истаћи да је увек био и остао непомирљиви противник Марксовог историског материјализма. Насупрот тим теоријама које смо горе навели, Карлајл је исповедао своје иде.је: „Човек од ума на врху ствари, то је смер свих конституција и револуци.ја, ако оне уопште има.ју какав смер. Јер човек од правог ума, као што ја увек тврдим и верујем, јесте уједно и човек племенита срца, прави, прапедан, душеван и храбар човек. Добијете ли њега за управљача, све је добијено; не доби.јете ли га, и да имате уставе обилне као №лине и по један парламенат у сваком селу,опет ништа није добивено!" Са пуно ироније говорио је Карлајл о бескрајним скупгатинским дебатама које су вођене приликом доношења Деклараиијп права човека и грађанина. Напослетку, ипак је успело — како вели Карлзјл — „после бескрајних расправљања... да се ставе на хартију и обнароду.ју права човека, тога истински папирног темеља сваког устава написаног на харти.ји". Међутим, док су присталце демократеје и либерализма одушрвљено поздрављале доношење Деклараци.је права човека и грађанина. гледајући у њој велики политички догађај ко.ш у истори.ш човечанства отвара нову епоху, Т. КарГТ0 1УГ 1*а е»рп*ТТМ П09ПОТ ТТМ

кастичким потсмехом говорио о њо.ј као о „папирном темељу". Али и поред тога што је Т. Карлајл заузео према демократи.ји и парламентаризму у толикој мери оштар критички став, ипак , он није био реакционар. Напротив, он је био одлучан противник феудализма, аристократије и повлашћених сталежа. У сво.јем спису „Сартор" тражио је Карлајл извођење темељне политичке реформе и критиковао непоштедно оштро обе тадашње странке у Енглеској, либералну и конзервативну, које су . хтеле да прихвате од њега предлагане реформе. Либерална странка била је против Карлајла што ,је он био противник парламентаризма и демократије и о њима се увек изражавао са пуно ироније. Конзервативци су, међутим, били против Карлајла због тога што је у свакој прилици критиковао њихову тромост и неспособност, док су > лордови били према њему нерасположени због његова става према њима. С обзиром на његове политичке идеје Карлајл је несумњиво био знатно ближи конзервативцима кего либералима, али се никако нцје могао да сложи са званичном политиком конзервативне странке када се тицало ирског питања, а исто тако ни са њеном реакциоиарном социалном политиком. Т. Карлајл је био један од врло ретких енглеских конзервативаца, који су имали разумевања за невоље широких сељачких и радничких маса. Тако је КарАајл у једном својем чланку у врло црној боји описао беду у којој се налазе радници у Менчестру, и осуђивао такође и неСоци.јални систем искоришћавања малолетне деце за тешке послове. Карлајл је гледао у раду „свето, божанско право", те је хтео да оно то и буде, а не кулук. Имајући у виду прилике у тадашњој Енглеској, Карлајл је био потпуно убеђен да се онде, под демократским режимом, не може ни помислити на извођење било каквих озбиљнијих реформи Но и поред таквог својег убеђења, Т. Карлајл је ипак и даље, све до краја свог живота неуморно тражио да се све потребно предузме у циљу умањења нез.лослености радника, подизање хигијенских радничких станова, болница и опоравилишта, осигурања радничких породица у случају болести и смрти оца породице итд. Али, мора се признати, у томе није успео, јер је његов глас огтао неуслишен, јер они који су могли то да реше нису имали интереса да приступе том решавању.* На крају ових расматрања навешћемо Карлајлов став према империјализму. Иако Енглез, Т. Карлајл је искрен и одлучан противник енглеског империјализма; он је његов убеђени противник и нема довољно речи, којима би га осудио. Мишљење Карлајлово у овом погледу, мислимо, најречитије показује овај одломак, који преносимо из његовог дела „О херојима". „Почислите само кад би нас запитали; „Хоћете ли да напустите ваше индијско царство или вашег Шекспира, ви Енглези?" Да никад нисте имали индијско царство, или да никад нисте имали Шекспира? Доиста, то би било тешко питање. Званичне лично• сти одговориле би без сумње званичним језиком; али ми, и с наше стране, зар не бисмо били приморани да одговоримо; „Било индијског царства или не било. ми не можемо без Шекспира. Индијско царство отићи ће свакојако једног дана; али тај Шекспир неће отићи; он ће остати с нама до века; ми не можемо да оставимо нашег Шекспира!" Ћ.

Да би се народи међусобно разумели потребно је да се Познају, а једно од најмоћнијих сретстава за међусобно упознавање народа јесте' радио. Београдска радиостаница је за непуне две године више учинила. да се поједини народи Југоистока упознају него што је то раније учињено за много година рада.' Она нам је народе нашега дела континента приближила и приказивањем њихових културних тековина јаче их повезала него многе и многе политичке конференције и договори. Али она нам је исто тако приказала и врло добра музичка дела и уметнике. У оваквом своме раду Београдска радиостаница је одлучила да све ове приредбе сакупи у једној јединој недељи, која ће бити нарочито истакнута те ће на тај начин слушаоцима бити олакшано да, тако сажето, чују оно што је најбоље у Италији, Немачкој, Бугарској, Словачкој, Мађарској, Ј^умунији и Србији. Те „недеље приредби" биће прави фестивали вокалне и инструменталне музике ових народа. Прва „Недеља приредби" отпочела је 15 о. м., и показала је сав обим и вредност ових напора радиостанице. Читав низ најбољих уметника југоисточних земаља приказали су оно што је најбоље у музици њихови^ народа. Овде треба нарочито истаћи једног од најбољих не1 мачких музичара, виолончелисту Тибор де Махулу, затим Ирмгард Херихаузен и Ерих Бодарн та, Марију Влкову, која је пева-: ла словачке наррдне песме, бу« гарске уметнике Тању Панчеву, Донку Куртеву и проф. Влад№ мира Абрамова као и румунске уметнике. У овој „недељи приредби" чули смо и једног од најбољих немачких савремених песника Хериберта Менцела, који је опевао епопеју поновног подизања немачког народа и његову слаену борбу за одбрану Европе од најезде са Истока. Нова Европа мора да буде: лепша, праведнија и трпељивија. Београдска радиостаница иде добрим путем и њен удео на остварењу Новога света биће громан.

ОКО ГРОБА АЛЕКСАНДРА ВЕЛИКОГ

У последње време у египатској штампи много се расправља о гробу Александра Великог. Дискусије по том питању опет су на дневном реду. Већ и раније, као што је познато, истраживања гроба у околини Александрије изазвало је било живо интересовање. До данашњег дана, сви напори и сва предузета ископавања, како би се пронашао гроб ове велике историске личности, који је према легенди стављен у један саркофаг од чистога злата остали су узалудни. Овога пута је професор новог Универзитета „Фарук", у Александрији, Ибрахим ел Десуки, чувени египатски археолог, уложио све напоре да једном начисто реши где се налази златни саркофаг Александра Великог. После четири године научнога проучавања, он сада заступа тезу да је гроб Александра Великог уствари гроб пророка Данила, који се налази у једној старој џамији у Александрији, посвећеној томе истом пророку. Професор Десуки тражио је од надлежних власти дозволу да ту гробницу у џамији отвори, како би могао да провери и потврди своју тезу. У вези с овим проблемом, још 1929 године египатски историчар принц Омар Тусум већ је такође изразио мишљење да се у поменутој џамији налази гроб Александра Великог с том разликом да се он налази испод џамије, негде испод њених темеља. Принц Омар међутим морао је да -напусти даља истраживања пошто дозволу за откопавање

није могао добити из муслиманских верских разлога. Што се тиче професора Десу-1 киа, он и даље настоји на томе да добије дозволу за отварање гробнице пророка Данила. Он, х шта више, тврди да се у истој џамији налази и гроб Птоломејов, наследника Александра Великог у Египту. Надлежне египатске власти још нису донеле одлуку по овом интересантном историском пробле-: му.

Сишне аанимш&мш. ф Подела године на 12 месеци, као и подела дана на двапут по 12 часова, долази нам од система који је био практикован у старом Вавилону, чији су житељи исто тако ве& знали да се круг ^ели на 360 степени. ф Зна се да сва»и наред свој |език говори са одређеном брзином. Према научним кстраживањима, Француз изговори 350, Јапанагц 310, Немац 250, Енгпез 220 слогова у минуту. ♦ Преко 80% од свих реуматичних оболења долази од заразе. Жљезде и зуби играју главву улогу. Покварени зуби такођа изазивају болести бубрега, срца и разна запалења.

СЕЋАЊЕ Сећам се: киша је болно текла кад си ми рекла прво — волим. Ја тужан еам тада био и све ти лудо веровао, и срце ти своје дао. Ти си весела била. У оку ти играо осмех у срцу подсмех и грех. Сад, ево, ветар плаче а мене тужног пече секање горко и бол. Стеван Н. Вукчевик