Srpski narod

Моџо&О'/ <№(це

Миодраг Петрсвик: Мотив иа ПоморавЈ

Априлних дана и гуга сама зрачна кад бива, цветом се земља разаткива, а смер пролећни ^ерда. Руку ли крене стваралац вишњи , врлет је то висина: очи кад склапа, сен — долина. Плуг мач где је, долина је и сада и давно; тежак је увек са ње пево: Ој, Мораво, моје село равно... * Наше долине нису пусте већ цветотвор: Ил' блисне поток, ужагрен воћњак, до грла жито вално; ил' бокор —- стадо где се гнезди, вас трава, вас плах прах друмом језди. Па пољски цвет. То ћув је ваљда у вез стао, у кладенац се извор дао — мирише зрак: баш као чедо кад се смери, долином очњи вид трепери, увек прегао, никад млак, и сада и давно: Ој, Мораво, моје село равно.. * Наше долине нису пусте ве& њивоорне. Ил' трнокопом зрак засребри, рало у љубичици, под леском лешник извирује — сеоски ћилибар; ил' тамна бразда мисао трна, вас драга, вас атар, ко круна стог у сумаглици. Па јаблан. То вита ребра олуј да блаже, ^ вита челенка, ил' кмет забрану то је био, јагорчевином се поткитио, сед и жут; те издапека, и лети и зими, кљасту и холу каже се пут, каже и сада, каже и давно: Ој, Мораво, моје село равно... * Наше долине нису пусте већ песмоорне. Ил звоник зором када дише, овчарев орошен рог; ил' шум бара, шум поточара, сеоска школа кад се њише; под брвном поток, у пурпур булке, ћата кад пише. Па стог. То луг се сетом непластао, расплеле врбе власи; ил' Јова Ружу свиралом звао, конопља пепелом гаси, и сада и давно: Ој, Мораво, моје село равно...

Таласало се море копита, тукао гвоздени ков; разливале се реке, потоци, хранио барски лов. Проле&има. Столећима. Па о-рук!.. О зјали жуљи, о зјали зноје! Зјало гнојиво људско!..

Априлних дана и туга сама зрачна кад бива, ко цвет, ко сгог, ко јаблан, раздрљен ето тежак хита, док смер проле^ни ћерда. Плуг мач где је, долина је, и сада и давно; тежак је увек са ње пево Ој, Мораво, моје село равно... * Јер, нбше долине нису пусте, већ тле староставно.