Srpski narod
вишрмг пла!-.ена у готову
РПСКИ
&
НЕДЕЉНИ ЛИСТ Београд, 29 мај 1943 Бр. 20. Год. Н, ПРИМЕРАК 3.— ДИНАРА
№
9№ИУВбЗ»№е - .«
вдштгавИиикмсВга
шшвшшжш
Блеф над блефовима
„Јјесте ли видели!" — на сва уста шеретски труби Лондон, „Зар вам нисмо толико пута рекли: Бољшевички властодршци се одричу комунистичке пропаганде у свету. Немате више шта да бринете; ево их где сад распуштају и сам Коминтерн!" „Јесте ли видели!" — кезе се јевреји из њујоршког Уол стрита, браћа од стрица оних из Москве — „Бољшевици пристају да се одрекну бољшевичке пропаганде, пристају да буду риба без воде. Дакле не бојте се за своје куће, имања, акције и ренте, ви крштени богаташи!" „Јесте ли видели!" — понавља широм света хор шупљоглаваца и наивчина који и данас још наседа пропаганди разнородне тројке Москва — ЈТондон — Вашингтон, сваки даном све мањи али још и сад многобројни него што би по здравом разуму ггребало да буде — „Рекосмо ли ш да не треба да се бојите за . Еврору и њену цноилизациЈу, за своју имовину и породицу. Видате ли да је Стаљин окрекуо лцст. Неће више да се мешз у увутарње ствари туђих народз!' „Јесте ли видели!" — велимо и мр — „Јесте ли видели СтаЉина у најновнјој пози већ отрцане улоге вука у јагњећој кожи. Ђурђијанац се муком уздржава да се гласно не насмеје. !Али око његових усана, под грубо-чулним носем лебди само лак, презрив осмејак. Јер шегова најновија и најдрскија досетка абиља је зачас заменила паролу „Пролетери целога света, уједините се!" — лозинком: „Шупљоглавци целога света, уједините се!" Јер збиља, треба да се удружи сва шупљоглавост, сва наивност, сва леност мозга што је још има на свету па да се ма и за тренутак удостоји иједне озбиљне речи најновији потез бољшевичке Москве, најдрскији од свих блефова којима су властодршци у Кремљу до сад икад изазвали свет. Забринули се Лондон' и Вашингтон због све веће узбуне коју изазива очигледна чињеница да су г. г. Рузвелт и Черчил продали европски континент бољшевицима. Видели да не могу да умире више ни највеће наивчине причама о православним молепствијима, ни „гарантијама" и „свечаним изјавама" катинских џелата: видели да не помажу више ни поздравне депеше задоцнеле за две и три недеље; видели да не помаже ни незграпна комедија „свеславенског конгреса". Стога су искукали овај најновији и најдрскији блеф свога црвеног „савезника": Распуштање Коминтерна.
У нормалним времедима, у временима кад дуго трајање рата, свакојаки доживљаји, измучени нерви и уопште ванредне прилике не стварају у широким круговима психозу у којој је теже аргументисати, не бисмо имали потребе да губимо толико речи поводом неспретне и трапаве шале којом је Москва „изненадила" свет: распуштамо Коминтерн, битну суштину свога постојања, ништа више и ништа мање! Шта хоћете још? У нормалним временима било би довољно обично слегање раменима, каквим смо у своје време примили вест о „укидању Чеке" (одмах потом замењене ГПУ). Тако смо доцније дочекали приче о „еволуцији" која ће тобож настати поразом троцкиста. Тако смо дочекали нови совјетски „устав", срачунат за лаковерне „демократе" Европе и Америке. Тако смо дочекали 1940 укидање политичких комесара у совјетској војсци (замењених „првим помоћницима команданта", све док им у јесен 1941 не вратише ранији назив). Тако смо дочекали изјаву о поштовању интегритета Пољске, свечано потврђену грозним покољем пољских официра у Катину и прекидом односа са поЉским емигрантима. Тако иаметан свет, који мисли својим мозгом, гледа властитим очима и не заборавфа свој народ и у будуће мора да прими све сличне потезе које још мисли да учини кавкаски вук у Кремљу, кадгод му се прохте да навуче јагњећу кожу и да исмева Европу. Зар може бити дрскијег исмевања Европе (уз саучесништво Лондона и Вашингтона) него тражити од ње да верује да ће совјетска влада распустити коминтерн коме је уопште потчињена, чији је обични извршни орган. „Мачка неће сланине!" Додуше, ово последње су московски бољшевици до сад већ неколико пута изјављивали: у десетцнама свечано потписаних међународних уговора одрицали су се не само комунистичке проиаганде у земљи другог сауговорача, већ и сваког мешања у његову унутарњу политику. Како су прошли највећи и најмоћнији међу тим сауговарачима? У Великој Британији је тад један политичар на сав глас викао да се са бољшевицима не могу закључивати никакви међународни уговори, пошто они уопште не признају основне норме цивилизованог међународног живота. Тај политичар звао се г. Винстон Черчил. Данас је први миниСтар Његовог Британског Величанства и потписник двадесетогодишњег пакта са бољшевицима којима је продао европски континент. ; . Д . ! ' 'ј .,.. '• . " :
Тада пак, догађаји су му давали за право: кад су им дозлогрдиле московске злоупотребе уговора, погазили су и са своје стране међународне обавезе: извршили су претрес у екстериторијалном совјетском трговинском претставништву и открили читаве вагонске товаре ковчега пуних комунистичког пропагандног материјала. И Француска је била примила слично уговорно обећање о немешању Москве, па су тамо морали да одложе неко важно гласање у скупштини, због тога што је комунистички посланички клуб свечано изјављивао да му још нису стигле инструкције из Москве о ставу који треба да заузме на том гласању... Пошто овакве „уговорне обавезе" више не пале (знате, „Стаљин држи реч", што кажу неке шаљивчине), требало је сад да наиђе нешто бомбастије: што да не укинемо тај Коминтерн који прави сва та чуда и покоре? И лепо оојавили да „распуштају Коминтерн". Заборавили су само да кажу кога остављају за ликвидатора. Да ли сер Стафорда Крипса или дичног Девиса? У очекивању под којим ће новим именом да ускрсне „распуштени" Коминтерн, понављамо: „Шупљоглавци целога света, уједините се и наседајте и дал-.е оваквим блефовима!"
ЧИШЋЕЊЕ ПОСЛЕДЊИХ КОМУНИСТИЧКИХ БДНДИ У ХЕРЦЕГОВИНИ И ЦРНОЈ ГОРИ
Према извештају ДНБ у херцеговачко-црногорском простору успешно се наставља акција чишћења, која је пре неколико дана опет предузета противу комунистичких бандита. То су остатци оних разбојничких банди, које се повлаче још од Бихаћа, у непрестаним поразима и све тежем стању. Свуда где су их затекли, н^мачки војници сломили су у ~ жестоким борбама њихов отпор. На једном стеновитом положају где су бандити у планинама успели да се ушанче, немачки ловци оборили су се на њих и избацили их из положаја. При свом безнадежном повлаћењу бандити ипак и даље шире несрећу и пустош међу становништвом, пљачкајући и палећи села, и одводећи делом са собом становнике. Они који успеју да спагу из тог „ослободилачког" терора живу главу, заједно са женама и децом иду у сусрет немачким претходницама, поздрављадући их као заиста праве ослободиоце и спасиоце, а људи способни за борбу пријављују се немачкој оружаној сили и стављају на расположење свој рад за обнову спаљених села и разорених путева.
Раш ирошив
У последње време англоамеричка авијација врши један прљав посао. У немогућности да створе други фронт где би се њихови војници мушки испробали са немачким војницима, прибегавају ратовању који нема ничега витешког у себи. После серије напада на немачке и италијанске градове, који су често пута без икаквог војничког значаја, енглеска и америчка авијација почела је серију злочина који су без примера у историји ратовања. Енглеска и америчка авијација почела је рат противу деце. У више немачких и ит&лијанских градова енглески и амерички авиони бацили су разне врсте налив-пера, плајваза, џ.епних лампи и дечијих играчака. Деца су у игри нашли бве играчке Код додира ове су играчке експлодирале и нанеле деци теже повреде. После ових напада на немачку и италијанску децу, сличан: зло• чин извршен је и на француску
и белгијску децу. Познато је како је тешко спречити малу децу да нађене предмете не узму у руке. И тако долази до несреће. Недужна деца Европе морала , су платити англоамерички бес, који не могу искалити на борце. Сад ,/е дошао ред и на српску децу иако Лондон и Вашингтон претстављају се као пријатељи српског народа за чије се „ослобођење" боре. Случај у Лапову је ужасан. Једно наше дете играјући дашло је једно налив-перо, које је експлодирало и ранило дете толико да ће остати осакаћено целога живота. Пошто постоји опасност да ће се овакви случајеви поновити, упозоравају се родитељи по нашим градовима и селима да пазе на своју децу. Потребна је строга контрола места где се наша деце играју. Потребно је строго препоручити деци да ништа не дирају што на земљи нађу. Потребно је истаћи да се код слууаја прондласка сличних предмета одмах обавести најближа српска или немачка власт.
У истом простору борбе налазе се и поједини одреди самозваног „министра и генерала" Драже Михајловића, док се он сам налази у бекству. И њих сналази иста судбина комунистичких банди. Поред тога што та самозвана „југословенска војска" не може да нађе ни присталица ни подршке у народу, она је данас напуштена и од својих твораца у Лондону. Да се не би замерила Совјетима, енглеска влада, којој је врло мало стало до судбине тако зване „југословенске војске" и српског народа, препустила је сада те чете свом удесу. Другим речима, за љубав Совјета и њихове завојевачке политике, Енглеска је решила да се дезинтересује за балкански простор, па према томе и за своју креатуру Дражу Михајловића и његову „југословенску војску". О Дражи Михајловићу и његовим тобожњим војничким подвизима и фантастичним успесима на Балкану енглеска штампа не само што више не пише, већ доноси вести које га приказују неповољно, па чак и смешно. По старим и освештаним принципима енглеске себичне политике, кад неко постане непотребан, Енглеска га одбацује као црнца који је одиграо своју улогу. Ту исту судбину доживео сада Дража Михајловић, који је истина лично напустио терен, али остала је његова тако звана војска да подели удес комунистичких банди распршених по херцеговачким и црногорским гудурама, без подршке од стране становништва, гоњених од немачке оружане силе, осуђених на најскорију потпуну пропаст, без икакве наде у ма какав спас. А несрећно становништво на путу којим су те банде прошле послужиће као најбољи пример покољењу о томе какву су му срећу и благостање имале да донесу те „ослободилачке" хорде, а то су попаљени домови, порушена огњишта, насиље над женама, убијање деце, одвођење људи у шуме и планине, пљачка и отимање имовине, глад и беда тамо где.је једном владало благостање и тих породични живот. Срећом и дејством немачке оружане силе та аждаја најзад је савладана и васпоставља се мир, као залога боље, сређеније и срећније будућности Балкана.