Srpski narod

ж ж ж

К У Л Т У Р л

м/ Ж Ж Ж

2/ иосеши код нагр

Најзад и та љута битка се завршила. Кшижевни одбор за конкурс Српскот Народа прогласио је за најбољу поднесену песму, Песму за Србију, доделивши јој прву награду. Тај првонаграђени је Веселин Филиповић.

Веселин Филицовић ниЈе неко право откриће: писао је он и пре рата, објављивао своје саставе по листовима, по часописима и данас, у 36 години, стекао је глас пристојног прегаоца на књижевном пољу. Веселин Филиповић . је наш такозвани мали човек: ирелазећи из села у град и он је понео собом сељачку нарав улепшавања свгјих животних услова:. улеп)|1авао их је поезијом, поезијом хоја има дз се развија из животне стварности, јер иначе „нека иде дођавола", како сам аесник у својој биографији И тај млади човск запео ,;е да ргли, с радсм да се употп ' »>-: зг, прати страну и нашу к«.ижеаност и свој замах прилагођава ћ.в приљежно д*, упорепу:Ј2 са так:.нван(.м легсм књижев110>и^у. И мала па мало, човек са села гсаи се у градтија у интелекгуа.чца, иктелектуа^пц у цасца; Узалуд те толико волим да и љубљене жене именом твојим красим, Ипџк се ретко слажемо: ти би од земље што даље, у сетне, блиставе снове, а ;а, напротив, — мене земља зове! (Својој души) * * * Као писац В. Филиповић, иако дете модерних времена, није кренуо беспућем модернизма, није за циљ имао утркивање у лиценција поетика, већ је певање песама схватио као размишљање о песмама, мерећи на кантар и своје душевне потресе и свој здрав разум и своје нежне изливе. Хоћу да ти певам, родни крају, сву вредност своје сељачке крви, претарања многа, љута али чиста; хоћу да ти кажем: силни Завичају, високо стој у жарком сјају па запевај опет и ти први како љубави снагау срцу блиста! (Добри завичај) И тако, у својој 36 години, В. Филиповић је прешао фазу облигатног лутања, књижевност схватио као радни и критички гест, своме песничком исказивању дао мирноћу, сигурност, тако да је већ ту да буде и претставник такозване своје генерације — утврдивши себе међу најпристојниЈе најмлаће лиричаре. Располаже необичном вером у лепоту, надахнућу даје убедљив патриотски тон, те, иако није неки лирски јагуар, полако али присебно, баш као ви— **\«ш,ен, пуже уз своју распе-

Награђеке песме :за књижевном коннурс/ „Српског народа 8 ' Жири књижевног конкурса, који је расписао СРПСКИ НАРОД, састао се да додели награде за три најбоље песме, пошто је рок за подношење радова истекао 1. јуна. Чланови жириа појединачно су прегледали поднете песме, око 500 на броју, и сваки је предложио известан број песама за ужи избор. На заједничком састанку, одржаном 13 ов. месеца, под претседништвом г. др Свет. Стефановића, чланови жириа једногласно су се сложили у избору песама за награду. Одмах су приступили отварању козерата са именима писаца награђених песама, и утврдили су према томе Да ПРВУ НАГРАДУ претсе^ника владе генерала Недића у износу од 7.000 динара добија Веселин ФИПИПОВИЋ за рад ПЕСМА ЗА СРБИЈУ; ДРУГУ НАГРАДУ министра просвете Велмбора Јонића у износу од 4.000 динара добија Бранко ЂУКИЋ за песму М.ПИНОВИ; ТРЕЋУ НАГРАДУ уредништва »Српског народа« у износу од 2.000 дин. добија Вељко СУШИЋ за песму МОЈ1ИТВА ХРИСТУ. Чланови жириа који су извршили избор песама јесу: др Свет, Стефанови^, Тодор Манојлови^, др Велимир Димић, Никола Трајковић и Милош Милошевић. СРПСКИ НАРОД у дана ињем свом броју објављује све три награђене песме, биографске податке о добитнику прве награде, као и разговор са њим. У идућем броју СРПСКИ НАРОД посветиће своје ступце добитницима друге и траће награде, као и значају књижевног конкурса СРПСКОГ НАРОДА за даљи развој српског књижевног живота.

Мислимо сада на дети^вство, дечаштво песника, које је често од пресудног значаја за његово животно определење и тражимо мало података о тим временима да бисмо га боље разумели у корену његовог стварања. Песник се радо одазива нашој радозналости и евоцира пред нама своју прошлост: — Крај скута своје мајке, заједно с шом, мучио сам се много. Осетили су то и душа и тело. Али истрајах. То је мој понос: што ништа не добих на поклон од судбине. Појмих снагу сопствену која се у невољи тек може измериги. На дну живота, наравно, остало је мало туге. Она је помогла да дубљ'е заорем мисао. И онда је никла љубав за незаситљивим читањем, за писањем. Упочетку, сећам се, д,ок сам био у гимназији, мајка је брижно скривала књиге које сам са свих страна скупљао. Чак је претила да ће ме дати на занат и онда ћу бити прљав, увек уморан и још шамаран. Али узалуд. Никаква страст за учењем није се могла разгранати пред страшћу за читањем. Сасвим природно хтели бисмо сада да сазнамо почетак песнич-

вану личну строфу. Његова лирика, иако још увек велика лирска вера, наилазила је и наилази, ето, на оправдана признања, с уверењем да ће тај жилави и смишљени интелектуалац дати ј'сш дубље, ј"ош човечније замахе, каквих већ поносито има: Уз бок и колено њихово ведрили се први дани, а можда је и у крви овој пламен те исте снаге па се живот бистрином кроз буру креће. Силни су увек за плугом, свежом, благодарном земљом каљани. Тада су им очи голупски благе а поглед трепери на раскривене ледине кад слеће (Орачи) * : На другом спрату зграде у Браничевској улици изненађујемо добитника прве награде за песму. Раскомоћен седи за столом који је претрпан књнгама, хартијом. Пред њим је писаћа машина на којој је писао све до нашег доласка. Ма куд посетилац бацио поглед по соби углавном види само књиге, књиге. — Тако, кадгод сам слободан, најрадије прилегнем на писаћу машину. То је мој „одмор" често до дубоко у ноћ, — каже песник смешкајући се. Сем књига, ваљда још шта волите? — Наравно. Желим што свестраније да живим. Мбје интересовање дотиче све људске активности. Као што радо пратим уметничке манифестације, тако исто волим и спорт, сада као посматрач или репортер „Спорта" чији сам сарадник. ,/есте ли очекивали прву награду на нашем конкурсу? — Ја мислим да смо је сви ми,

' ' * ' =2

Ј, *с4 . г ЈГ/Ш

л-

)

!.^///Г • I '

Ш ^

/•?

/

Пп

ВЕСЕЛИН ФИЛИПОВИп

(цртеж к. н.).

учесници, очекивали. Не знам баш да ли прву, али у сваком случају награду... Награда је дошла у прави час: чиновнички џеп се брзо исцрпи, нарочито у овом времену. После овог баналног увода у разговор хоћемо •да уђемо мало дубље у личност песника. Интересује нас његово порекло и добијамо одговор. — Чисто сељачко. То ј "е једно шумадиско село, крај Такова, које сам, одмах по рођењу, напустио. Тридесет и шест година је отада. Мог оца је изгарала жеља за градом, за другим животом. Али није успео. Пао је рано. У граду. За мене није било повратка. Постадох грађанин, али пламеиови завичајни, под капутом, нису угасли.

ког стварања и добијамо одговор: — Богами, давно је било то... у месецу марту пре двадесет година. Тада три ноћи нисам могао спавати од узбуђења што ми је прва, невешуа, песмица штампаиа у једном књижевном часопису. Као што видите, нисам био никакав вундер-кинд. Сазревао сам кроз рушевине многих илузија. Калио сам се постепено. Доцније, прихватих се и "приповетке. Њу гајим и данас упоредо са стиховима. Знамо да се од песништва никад није могло живети, а да би то данас било највеће чудо света. Зато питамо за занимање: — Железнички чиновник. Истовремено, већ преко десет година, бавим се и новинарством. То Ј"е поље коме бих се радо сасвим посветио јер одговара мо-

јим наклоностима. Али... засад^ сам још, силом прилика, званично Један скроман „бирократа"... Опет мењамо тему разговора и са земаљског терена прелазимо у вишу сферу, у књижевност од које и за коју живи наш песник. Лк...л бисмо да знамо за његове „књижевне симпатије", за писце домаће и стране, који су могли да утичу на њега или који су му блиски и драги. Песник нам радо поверава тајну, не боЈећи се да ће га критика ухватити у подржавању, јер је свестан своје оригиналности: — Од домаћих књижевника, најрадије читам свог негдашњег професора Милоша Црњанског, па затим Диса, Светислава Стефановића, Пандуровића, Лазу Лазаревића, Веселиновића, Душана Радића, Исидору Секулић, Борисава Станковића и још неке. Наравно да сам, на првим корацима, морао окусити и пенушаве напитке Дучића и Ракића. Од страних Бодлер долази на прво место. Затим, драг ми је и Верлен. Проза Љермонтова, са Бодлером, увек ми је при руци. Вајлд, Волтер, Ла Рошфуко и колико н?их још могли би стати у ред мојих искрених симпатија!... Тешко да има самоће, коју не бих могао поднети, ако су само поред мене насушни хлеб и вољена књига. Разговор са песником, који живи не само међу реалностима већ и у царству маште и снова, може да буде дуг. Али нашу посету треба привести крају и ми добитнику постављамо званично питање, као што је ред и обичај у оваквим приликама: какво је ваше књижевно вјерују? — Оно је просто и гласи отприлике: Поезија не сме да буде зачарани круг у коме се занесени песник креће са својим уздасима, тугама и дирљивим заласцима, сунца над погнутом главом усамљене драге, круг у који продиру изузетно само укуси бадаваџија. Она мора да приђе и земљи, да догакне и проблеме у којима се људски живот копрца. Јер, као што то кажем намерно у једној својој песми, „снови су лепа земља, али је земља — лепши сан..." Поезија је (то је било и биће) својом формом и својим изражајним законима, мање популарна од прозе. Њу читају само одабранији. Зато је не треба- још више замагљивати. Кад пишем песму, чак и причу, увек пред очима имам човека који треба да је разуме. Наравно, песма се не сме спустити до агитационе пароле. Све остале податке у вези овог питања можете наћи у мојим песмама. У њих уткивам своју битност. Најзад на растанку, опраштајући се са песником, питамо га оно, што данас сваког највише интересује: како мислите да утрошите награду? — Врло лако! Онако — чиновнички: исплатићу своје дугове... Ако што претекне пласираће се, са крајном опрезношћу, у подмирење кућних потоева.